Малени Дарио у улози суперхероја у епизоди…
„ У туђим ципелама“
Жуљају ли вас ципеле, драги ученици?
Није то ништа! Обујте мало наше, па да видите кад вам почну искакати не само жуљеви, него и свакакве друге „ножне“ напасти, попут курјих очију, ураслих ноката, или, далеко било, неке гљивичне инфекције.
Све ово је, наравно, метафора којом желимо да опишемо посао професора, а неки су имали прилике да се и сами увере да је звање наставника данас један „лак посао“. (Наводници су због ироније. Да не буде забуне!) Бојимо се да бисмо, ако се овакве акције наставе, у будућности могли постати дефицитарно занимање, јер ће они који су се опробали, пренети утиске онима који нису, а тада ће и једни и други побећи главом без обзира од просвете.
Добро, добро… Није све баш тако црно! Колико је тежак, толико је и леп посао, а кад, као наставник, увидиш да си помогао детету у сазревању и формирању његове личности, твом задовољству нема краја… Тада још само може његово знање да ти дође као награда… Ово није иронија, али ја осећам да тонем све дубље!!! Зато ћу стати са описом лепота тог занимања… Пустићу да замислите неког ученика у нашим ципелама…
Нека то буде, на пример, Дарио Сабо у улози наставнице српског језика. Пардон, наставника! Лекција лака да лакша бити не може. „Кратке народне прозне умотворине“. Да, драги Дарио, изволи сада редом свима објасни да нису грозне него прозне. Па и тада ће бити оних који нису добро записали, јер не можеш их опасуљити кад су њима стварно више грозне, него прозне.
Кренуо је Дарио пун воље и ентузијазма, као сваки почетник. Весело је трчкарао од једног до другог ученика, прегледајући да ли је све добро записано у свескама. Елан је почео да опада када је петог пута пети пут петом ученику поновио о чему треба да пише , а тада више ни сам није био сигуран. О одржавању реда и радне адмосфере да и не говоримо… Пажљиво око могло је запазити грашке зноја које су се појавиле на челу овог малог хероја. У једном моменту је, можда, и уздахнуо, али то не можемо са сигурношћу тврдити, јер беше велика галама.
Малени Дарио се све чешће саплитао , ноге га некако нису слушале. Његов ход бивао је све чуднији како је час одмицао. Погледао је према стопалима. Тада је схватио шта му се десило. Обуо је ципеле које су му велике. Једног дана, јуначе, те ципеле ће ти бити таман. Једног дана…
Час је полако прерастао у анархију, која се мешала са анархијом у учионици поред, где се одигравао исти сценарио само на енглеском језику. Нашег малог јунака је „љуто заболела глава“, почео је да виче, можда би пала и нека јединица, да нисмо чули нешто што нам је свима донело олакшање! Звоно!
Дарију лакну. Настаде тишина у учионици, први пут на овом часу. И то, о, ироније, на одмору!
Остало је још само да фотографишемо нашег суперхероја са „књигом староставном“ – дневником.
…Те вечери Дарио Сабо сањао је прелеп сан. Када се пробудио, није се могао сетити ничег, али га је све време обузимала нека милина. Следеће ноћи покушао је да призове исте снове. Није му пошло за руком.
Тада је одлучио… Кад порасте, биће наставник!
Мало ће морати да сачека, али знао је да ће му се тада онај сан вратити и да ће му ципеле, које су му сада велике, стајати као саливене!
Само напред, мали трудбениче! Ако успеш и постанеш наставник, опет ћеш сањати чаробне снове!
ГАЛЕРИЈА ФОТОГРАФИЈА
