Naša škola u projektu „Saradnjom do znanja“
Ovako je to bilo…
Zamislićemo to kao jednu kulinarsku avanturu.
Hoćete, na primer, da skuvate čorbu, ali ne prema nekom već oprobanom receptu, nego, onako, od onoga što nađete u frižideru. I krenete, prema intuiciji… Prodinstate luk, pa malo graška, krompira… svega što ste našli potrpate… i bude to najukusnije jelo koje ste ikad spremili.
Isto se desilo nama. Samo smo mi „kuvali“ jedan čas. Sve je počelo sasvim slučajno kada dve nastavnice srpskog, dve dobre vile, nisu imale sa kim da „sarađuju do znanja“! Tako su iz prve ruke saznale kako se morala osećati sirota Grdana koja jedina nije bila pozvana na slavlje. Tada se jedna od njih dosetila da se za „pozivnicu“ obrate trećoj vili, onoj koja ih sigurno neće moći odbiti. I tako je sve počelo. Ne da vile nisu pozvane na žurku, nego se zabava preselila „u njihovo dvorište“ i svi su hteli da se priključe tom spektaklu. Takoreći, tražila se karta više.
Ali, vratimo se mi onoj čorbi sa početka priče. Jer, opšte je poznato da nema dobre zabave bez dobrog toplog predjela. Kao bazu koristili smo engleski i srpski jezik. Zatim smo dodali prstohvat nemačkog , dve-tri kašičice matematike, nekoliko zrna fizičkog vaspitanja. Sve smo to kuvali na tihoj vatri dva školska časa. Recept smo nazvali „Saradnjom do znanja“. To nam je bio cilj i možemo slobodno reći da smo ga i postigli.
Ovaj dvočas na temu ekologije organizovan je prošle nedelje u dva odeljenja sedmog razreda. Svaki nastavnik, a bilo ih je mnogo koji su učestvovali u organizaciji (neki su, čak, šaljivo tvrdili da je bilo više nastavnika nego učenika, ali to je, bar, lako dokazati), trudio se da kroz specifičnosti svog predmeta, podstakne učenike da razmišljaju o očuvanju životne sredine i da probude svest o tome koliko je velika uloga pojedinca kada je budućnost naše planete u pitanju. Osim zadatka da nastavno gradivo povežu i sjedine, nastavnici su imali još jedan zadatak, a to je da zainteresuju učenike i da bude zabavno. Zato smo slušali muziku, igrali kviz, radili poznate „testove ličnosti“ kakvi su se do sada viđali samo u časopisima, surfovali internetom, čitali književna dela…
Mi smo toliko tesno sarađivali da je nastavnik matematike počeo da govori engleski, nastavnica engleskog srpski, nastavnica srpskog rešila zadatak iz matematike (dobro, ovde smo preterali, ovo je već u domenu naučne fantastike…), tako je nastala jedna opšta zbrka da više niko nije znao šta predaje, nego je svak smatrao da je baš njegova dužnost da bude „u svakoj čorbi mirođija“. E, to se zove saradnja! I tako mi vidimo školu u budućnosti. A onda, jednog dana sa ponosom ćemo reći da smo mi bili začetnici tog pravca.
Tako se završio naš gastronomski eksperiment. Iako bi zli jezici rekli da je to bio običan „bućkuriš“, mi tvrdimo da je čorba ispala „prste da poližeš“. Ako ne verujete, pogledajte…
