Извештај са екскурзије, шк. 2017/2018.
(Суботица-Топола-Аранђеловац-Крагујевац-Суботица)
У рано јутро 22. маја, у дворишту школе окупили су се ђаци, родитељи и наставници са торбама, ранцима, кесама и кесичицама залиха хране (што здраве, што нездравих грицкалица) и након прегледа аутобуса, хиљадитог пребројавања присутних, укрцаше се 8.а, 8.б, 8.ц и 6.а и кренуше на пут, свесни да ће бити вредан памћења. И то на време, у 7.00.(Докторка и туристички водич су такође кренуле са нама.)
Познато је да је на путовању најзабавнији део-путовање! Жамор, смејање, цика, вриска, ћућорење, довикивање, праћено непрекидним шуштањем амбалажа хране која се немилице јела, делила, и трошила, тако да је пауза на пумпи била жељно ишчекивана (сви се бојимо да не останемо гладни, ипак се путује већ два сата, а она ванредна пауза за тоалет је трајала прекратко).
Тако психички и физички репарирани, ведри, стижемо у Тополу и уживамо у природи коју ми из Северне Бачке нисмо много виђали (узбрдо, низбрдо,узбрдо, узбрдо,…). Пењемо се каменим степеницама кроз шуму и стижемо до велелепног Маузолеја од белог мермера династије Карађорђевић, чије зидање је започео кнез Александар Карађорђевић. Ту се налазе саркофази самог Карађорђа и Краља Петра 1, а под целом црквом је крипта свих чланова династије Карађорђевића. Под утисцима и свечани, одлазимо да посетимо „Петрову кућу“ у којој је он боравио како би могао да надгледа радове на цркви. Ту је водио дневник, својеврстан летопис, који је данас остао као сведок оног времена. Данас је то музеј у ком се налазе фотографије чланова породице и уметничке слике Паје Јовановића и Уроша Предића, иконе, сабље, мозаици, поклони руских владара, и многе друге драгоцености.
„Виноградарева кућа“ је атеље Николе Граовца, сликара који је своје обимно и значајно сликарско дело поклонио Задужбини Краља Петра (нама су се слике учиниле прилично мрачним).
Посетили смо Опленац, где је некада постојао читав утврђени град од кога су данас остали само кула са Конаком и црквени звоник. У Конаку смо разгледали предмете, реликвије и слике из живота Карађорђа, у амбијенту у ком је сам Вожд живео и радио. Деца су посебно била одушевљена чувеним Абердаром, Карађорђевим топом, чије име значи гласник (тур.), а Карађорђу је служио да обавештава народ о важним догађајима. Поред конака налази се црква Пресвете Богородице, или Карађорђева црква. Њена звона су се прва огласила у ослобођеној Србији!
У Марићевића јарузи ученици су имали прилике да чују и мало доживе догађај самог договора о Првом српском устанку (Марко Радичанин је глумио Вожда, и често говорио „којекуде“, наставници су били много поносни).
Да бисмо боље распоредили време, договорили смо се да прво посетимо пећину Рисовачу, а затим Буковичку бању у Аранђеловцу, а не обрнуто како је било планирано.
Пећина се налази на самом улазу у Аранђеловац и уређена је по свим принципима савремене презентације. Она представља станиште човека из леденог доба и једно је од најпознатјих налазишта палеолита у Европи. У њој су откривени и фосили пећинског медведа, мамута, рунастог носорога, бизона, пећинског лава, леопарда, пећинске хијене,… И све то смо могли видети у облику реплика које су биле застрашујуће реалистичне.
Уморни и мало смрзнути од пећине (и страха!), одлазимо у Буковичку бању да коначно – не радимо ништа! Деца су уживала у парку, а наставници у кафи!
Стижемо у хотел „Шумарице“ у Крагујевцу, поново узбуђени јер сада треба да се сместимо у собе и, што је још узбудљивије, завиримо у туђе собе! Одличним прорачуном времена успели смо да стигнемо читавих сат и по пре вечере. Сместили смо се и истражили хотел и двориште. Истраживање није дуго трајало јер су деца уочила игралиште у оквиру комплекса и одлучила да на љуљашкама, тобогану, и клацкалици проведу време до вечере.
Након вечере, договорили смо се да не излазимо у хотелску дискотеку. Већина ученика је, проценивши да им се неће допасти музички избор локалног ди џеја, одлучила да се дружи у собама, играју друштвене игре, читају књигу… (наставници нису баш сигурни да су играли друштвене игре, књиге су сигурно читали).
Јутро касније (23. мај), огромни подочњаци и успорени ход. У 8.00 сви су на доручку. Ствари су већ спаковане и смештене у аутобус. Наставници су последњи пут обишли собе („Не памтим кад смо затекли овако уредне собе!“, коментар спремачице), укрцали се у аутобус и кренули у спомен-парк „Крагујевачки октобар“.
Стигавши тамо, сазнајемо од водича да улазница у музеј није урачуната у цену екскурзије. Међутим, ученици и наставници једногласно одлучују да 150,00 динара није много за доживљај који нуди спомен-музеј „21. октобар“. Огромна зграда без прозора на високим кулама (симболика безнађа, безизлазности ненаоружаних људи пред митраљеским цевима) и данас је имала бројне посетиоце, па смо морали сачекати да стигнемо на ред. Унутар музеја се, међу осталим, налази збирка докумената везаних уз масакр, колекција фотографија, библиотека и читаоница, збирка слика сликара Петра Лубарде и збирка скулптура вајара Драгана Панића.На зидовима се налази холоскрим, провидна пројекциона плоча на којој се емитују ликови и имена стрељаних. На зиду се налазе 42 поруке које су написане у последњим тренуцима пре стрељања, што је посебно било потресно за нас. Над изложбеним холом се надвија скулптура огромног нацистичког орла. У просторији „Крвава бајка“ налазе се слике и имена жртава. Музеј садржи бројне занимљивости, али највећи утисак на нас оставиле су управо ове.
Пошто смо обишли музеј, један од кустоса музеја је сео са нама у аутобус и повео нас у туру по спомен-парку како би нам објаснио значења, симболику споменика(„Споменик бола и пркоса“, „Споменик стрељаним ђацима“, „Споменик отпора и слободе“, „Кристални цвет“, и други.
Искуство је било узбудљиво и ученици су се сложили да ће га се заувек сећати, али време је било да се вратимо у реалност. А она је била сунчана, са пријатним поветарцем. Одлазимо на Природно-математички факултет где се налази први јавни слатководни акваријум у Србији. На улазу ученици сазнају ко је био Мика Петровић – Алас, значај његовог дела, али као страственог пецароша! У објекту смо обишли 350 стаклених, акваријумско-тераријских боксева, и видели бројне домаће и егзотичне тропске рибе, предаторе (пиране, мини ајкуле, питоне, удаве), разне врсте водоземаца, бескичмењака,… Одушевљени смо били, јер, искрено, нисмо очекивали да ћемо све то видети и тако добро се провести! А провод се наставио! Отишли смо до оближњег парка на сладолед, сумирање утисака и договор о повратку. Сложили смо се да ћемо себи дозволити мало дуже опуштање, а затим отићи на ручак, па кући! Заменили смо шетњу градом, шетњом по природи и седењем на трави.
На обилан ручак стигли смо тачно на време, довољно гладни. (Повела се читава дискусија за сваким столом на тему спанаћа, и која је припрема најбоља. Једногласни закључак је да кувар у хотелу не зна ваљано да скува спанаћ.)
Кренули смо крајње исцрпљени кући, у предвиђених 15.00 часова. Повратак и није био нарочито узбудљив. Очекивано, сви су користили прилику да дремну. Зауставили смо се два пута да се освежимо и стигли по највећем пљуску у родну нам Суботицу.
Било је тачно 20.10 часова када је аутобус пун уморне, али задовољне деце стао испред ОШ “Ђуро Салај“.
Славица Кузман
Милена Кецман
Мирослав Николић
Барбара Толнаи Патарчић
