јан 27
Светосавска недеља
Драги родитељи, ученици, пријатељи, познаници и остали, срдачно вас позивамо да уживате у нашем позоришном – филмском представљању. УЛАЗ СЛОБОДАН!
феб 06
Представа “Седам писама краљице Ане”.
Дана, 29. јануара у Дечјем позоришту Суботица, са великим успехом изведена je представа “Седам писама краљице Ане”.
Публика у препуној сали поздравила је дугим и снажним аплаузом многобројни ансамбл представе који су чинили ученици и наставници.
Присутни су са великом пажњом пратили богату и занимљиву причу која комбинује сценски и филмски језик, све време држи пажњу и плени емоцијама и са правом мером оживљава дух и атмосферу времена, личне судбине и друштвене околности.
Рада Челебић
Преузето са Фејсбука
НЕДЕЉУ ДАНА КАСНИЈЕ
„СЕДАМ ПИСМА КРАЉИЦЕ АНЕ“ И ДАЉЕ У ЖИЖИ ЈАВНОСТИ
Након што је минуле седмице у суботичком Дечјем позоришту одиграна представа „Седамписама краљице Ане“,и дословно оставила публику без даха, еуфорија наших суграђана изазвана овом представоми даље не јењава. Ко се јутрос затекао испред „Тргопромета“ на Радијалцу, могао је то и чути из разговора двеју пензионерки, где једна каже: „Је л’ данас дају 10% за пензионере?“, на шта ће друга: „Писма краљице Ане?! Него шта него гледала!“. Да ово не би била пука случајност, отишли смо и до бувљака. Како су нам већ на улазу у прву халу рекли, ту се већ недељу дана распредао неустрашивости и војничкој озбиљности двојице стражара који су стајали на бини, које чак ни најачи аплаузи нису збунили нити омели у обављању њиховевитешке дужности. Чак ни на самом крају представе, када су се сви глумци поклонили публици, која им је громогласно аплаудирала, ни тада нису поклекли! То се зове одважност, која је красила наше срдњовековне витезове! Један од наших саговорника, који је желео да остане анониман, рекао је у крајњем одушевљењу: „Ја оно не би’ мог’о, мајке м’ моје миле! Свака час’ дјечацима, стваарно!“ А о Константину Филозову већ круже приче да је то стварно био он, главом и брадом. Одједном, продавац пешкира и постељина истрчава испред тезге, пресреће нас и куне серођеним очима у глави да је терзију срео непосредно пре нашег доласка и да му је овај махнуо: „Ооон је! Запамтио сам му бркове!“. Није могао остати незапажен ни разговор између једног купца и продавца, који за наше читаоце преносимо у целости:
„Јес’ глед’о представу?“
„Коју?“
„Шта коју, болан, Писма краљице Ане!“
„Шта глед’о, ћито јаране, ћито!“
Где год да смо овога јутра били, у свакој хали, од уста до уста, од тезге до тезге, препричавале су се сцене из прошлонедељне пред ставе: „Јоооој, јес’ вид’ла ону малу зелену како скак’ће и поскакује оним ногицама! Чије је оно дијете?“. Или: „А виђе ли ти нашег Јова, делију! Нема га усвијет! Тај кад јаше и земља се подњим увија, камоли кљусе!“.Бака Милева, која је пола века провела у хали бр. 4, препричавајући своје утиске, рекла нам је забринуто: „Кад простријеше оно црно платно, те Ана леже, ја реко’ готово је, шта би би! Пуста младост…“.
Да је редитељ и екипа која је радила на овом незапамћеном позоришном комаду водила рачуна о сваком детаљу, потврђује и следеће. Наиме, посетили смо и Удружење суботичких кочијаша, и како нам је саопштио председник овог удружења Доминик Рож, кочија коју су гледаоци имали прилику да виде на сцени јесте аутентична реплика кочије са двора Немањића.А сем тога, како смо у писменом саопштењу обавештени, Савез месара Суботице је једногласно оценио да је и батак који се могао видети на бини сасвим у складу са батацима поменутог периода. Након овога, свако даље улажење у детаље чини се излишним. Представа је једноставно одиграна без грешке, чак и оне техничке!
Испред суботичког позоришта затекли смо групицу средњошколаца који су коментарисали најпопуларнију представу у нашем граду, једна ученица нам је рекла: „Кад је представа почела, буквално нисам трепнула до краја! Скроз је добар фазон оно кад се Вукан и Стефан мачују, значи, покидали су! Немам речи! Дивим им се!“. Одмах се укључио и њен другар: „Видео је врх! Не капирам како су све оно урадили, скроз ми је профи! Нисам одмах сконтао откуд сад Косово и та прича у светосавској представи, али тај прелаз са Аниним писмима ме је одувао! Тотално добра перспектива!“, завршио је видно узбуђен. „Мени су Љубица и Наташа биле учитељице у основној“, наставио је наш следећи саговорник, „Најежио сам се кад сам их видео! К’о са фреске! А Мирјана ми је комшиница, иначе, да је не знам, помислио бих да је стварно нека монахиња“. А онда се и друга ученица у овој групи, која је све време ћутала, одједном огласила: „Људи, ‘ајде све, ал’ онај крај, па стварно не могу да верујем! Јесте скапирали, све те наше славне личности и одједном ђаци ОШ Ђуро Салај! Каква порука! Да занемиш! Буквално!“.
Остављамо наше саговорнике и крећемо се даље Корзоом, а иза нас се чује препирка два пензионера којирасправљају да ли је свећа краљици Ани случајно пала оба пута или није. На излогу антикварнице великим словима стоји натпис „ИМАМО СВА ПИСМА КРАЉИЦЕ АНЕ!“. Једна средовечна жена која шета пса објашњава замишљеном саговорнику да су фурије ипак биле на сцени, љутито одмахујући руком: „И зашто ја треба годину дана да чекам да бих овако нешто видела!“
Тек је подне, а град врви од разговора о представи која ће засигурно остати заувек упамћена међу суботичком публиком. Зато и не чуди када критичар позоришта Винко Маслаћ, каже: „Представа Седам писама краљице Ане није само стала раме уз раме са представом Укроћена горопад, која се сада игра у суботичком Народном казалишту, него ју је чак, бићу слободан да кажем, бацила у засјенак!“. Завршавамо ову нашу кратку јутарњу руту пред новоотвореном кафаном Код краљице Ане, а наше верне читаоце остављамо у ишчекивању наредног фељтона о представи о којој ће се засигурно дуго говорити.
Л. и Ј. Ђачић
јан 25
Школска слава
Пред славу живот је текао својим уобичајеним током.
Управо овако…
Житије Светог Ђуре Преподобног
Бејаше то у Северној Земљи, у Манастиру Светог Ђуре Салаја. Заправо је то била лавра сачињена од малог и великог Ђуре. Манастир је основао ред просветних радника, који се беше заветовао на сиромаштво и аскетски живот.
Од давнина су при манастирима отваране школе, па ни овај наш не беше изузетак. У њега су свакога дана долазила деца из оближњег села Пети Квартиријум. Село је носило то име још из доба Римљана. Деца су се веселила доласку у манастир јер су ту обасипана пажњом и љубављу. Ту су се проучавале природне и друштвене науке и вештине. Бавило се гимнастицирањем, учило веронауци, а од уметности су се неговале сликарство, музика и у последње време, нарочито, драма. Морамо поменути да у њему беше развијена преписивачка делатност, по угледу на Ресавску, нарочито за време неких контролних вежбанија.
Велики ктитор манастира беше један витешки ред из Пруског краљевства који обећа позамашну суму у денаријумима и сребрњацима, од које би се имале изградити просторије потребне за вежбу и учење.
Манастиром управљаше игуманија мати Мимица, госпођа побожна и разумна. У првој младости она је била посвећена природним наукама, нарочито биосу, али сада више немаше времена за то од манастирских послова.
Одмах до њене келије, биле су смештене келије још четири редовнице. Сестра Рада водише рачуна о организацији манастирског живота, највише о доласку у манастир те сеоске дечице, која њој бејаху посебно мила. Она једина носаше титулу педагогуса. О типику и крмчијама стараше се сестра Дијана и увек се строго држаше законоправила. У младости, пардон, у ,,Младости“ бејаше се бавила народним играма, те је могла допринети свакодневним пословима и на тај начин. Две редовнице сестре Славица и Лидија бринуше о манастирским добрима и метохији.
Прва међу једнакима, одмах до игуманије, беше председница манастирског одбора сестра Славица, жена за светлом, како је саму себе звала, јер за време манастирске славе, она одређиваше када ће бити мрак, а када светло.
Иако је манастир био претежно женски, у њега је редовно, каквим послом, долазила и мушка чељад. Не бејаше их много, али су запамћени као братство следбеника вештине шутирања лопте ногом. У време кад почиње наша прича, од мушких је нарочито користан био учитељ вере брат Јован, праведан и частољубив, али у стопу за њим иђаше и једнако се за свеопште добро залагаше и учитељ гимнастике брат Слободан. Врли монах Драган и његови патуљци бринуше се о техници. Својим гласом појца велики допринос службама даваше калуђер Ђорђе, који је проучавао хисторију, учитељицу живота.
Достојанственим држањем и префињеном лепотом свог лика, издвајаше се учитељица вере Мирјана, у монаштву названа Мими, која је сваке године бирана за краљицу славе, премда међу просветаркама нема краљице, ни слушкиње, ни дворкиње, ни господарице. Оне су све једнаке и, узимајући просветарски постриг, тако су се и заветовале да се нико неће истицати у овоземаљским почастима.
Две великомученице – сестре Наташа и Љубица биле су надалеко познате као врсне глумице, те су већ учествовале у ранијим представама и филмовима. Њихов допринос нашој причи бејаше немерљив и у другим сферама. Једна се истицаше лепим писанијем, а друга градитељским умећем.
Подвижнице Јела и Мелита биле су потомци Рада Неимара. Оне се предано бавише грађевинским радовима и неким старим занатима којих данас готово више и нема. Израђивале су не само замак, већ и ситно покућство, топиле метал, правиле сребрни есцајг, штитове, мачеве, секире, штавиле су кожу…
Ако им досади да чекају Прусе, оне ће саме направити ону, већ поменуту, вежбаону. Био би то подвиг достојан њиховог имена.
И на крају искушеница сестра Мирјана, која је у најновије време добила задатак да води електронску писарницу самог манастира и да подучава и остале сестре истом послу, те су људи помало почели да избегавају е-голубове писмоноше која им она редовно слаше.
Сви житељи манастира сада предано раде на једном задатку – припреми школске славе. Да ли ће се снаћи? Како ће све протећи? Хоће ли оправдати очекивања која су из године у годину све већа?
Напред мали трудбеници!
Не склањајте поглед са циља!
Јер време је близу…
Ово писах ја, која се заветовах врлини скромности, те нећу писати о себи, јер то не би било складатељно са лепим васпитанијем.
Писах својеручно, својом калиграфијом, која не личаше ни на једно познато писмо (ни греческо, ни феничанско, али ни на хијероглифе).
Писах уочи Савиндана Лета Господњег 2019.
ваш летописац сестра Вања
