jan 27
Svetosavska nedelja
Dragi roditelji, učenici, prijatelji, poznanici i ostali, srdačno vas pozivamo da uživate u našem pozorišnom – filmskom predstavljanju. ULAZ SLOBODAN!
feb 06
Predstava “Sedam pisama kraljice Ane”.
Dana, 29. januara u Dečjem pozorištu Subotica, sa velikim uspehom izvedena je predstava “Sedam pisama kraljice Ane”.
Publika u prepunoj sali pozdravila je dugim i snažnim aplauzom mnogobrojni ansambl predstave koji su činili učenici i nastavnici.
Prisutni su sa velikom pažnjom pratili bogatu i zanimljivu priču koja kombinuje scenski i filmski jezik, sve vreme drži pažnju i pleni emocijama i sa pravom merom oživljava duh i atmosferu vremena, lične sudbine i društvene okolnosti.
Rada Čelebić
Preuzeto sa Fejsbuka
NEDELJU DANA KASNIJE
„SEDAM PISMA KRALJICE ANE“ I DALJE U ŽIŽI JAVNOSTI
Nakon što je minule sedmice u subotičkom Dečjem pozorištu odigrana predstava „Sedampisama kraljice Ane“,i doslovno ostavila publiku bez daha, euforija naših sugrađana izazvana ovom predstavomi dalje ne jenjava. Ko se jutros zatekao ispred „Trgoprometa“ na Radijalcu, mogao je to i čuti iz razgovora dveju penzionerki, gde jedna kaže: „Je l’ danas daju 10% za penzionere?“, na šta će druga: „Pisma kraljice Ane?! Nego šta nego gledala!“. Da ovo ne bi bila puka slučajnost, otišli smo i do buvljaka. Kako su nam već na ulazu u prvu halu rekli, tu se već nedelju dana raspredao neustrašivosti i vojničkoj ozbiljnosti dvojice stražara koji su stajali na bini, koje čak ni najači aplauzi nisu zbunili niti omeli u obavljanju njihoveviteške dužnosti. Čak ni na samom kraju predstave, kada su se svi glumci poklonili publici, koja im je gromoglasno aplaudirala, ni tada nisu poklekli! To se zove odvažnost, koja je krasila naše srdnjovekovne vitezove! Jedan od naših sagovornika, koji je želeo da ostane anoniman, rekao je u krajnjem oduševljenju: „Ja ono ne bi’ mog’o, majke m’ moje mile! Svaka čas’ dječacima, stvaarno!“ A o Konstantinu Filozovu već kruže priče da je to stvarno bio on, glavom i bradom. Odjednom, prodavac peškira i posteljina istrčava ispred tezge, presreće nas i kune serođenim očima u glavi da je terziju sreo neposredno pre našeg dolaska i da mu je ovaj mahnuo: „Ooon je! Zapamtio sam mu brkove!“. Nije mogao ostati nezapažen ni razgovor između jednog kupca i prodavca, koji za naše čitaoce prenosimo u celosti:
„Jes’ gled’o predstavu?“
„Koju?“
„Šta koju, bolan, Pisma kraljice Ane!“
„Šta gled’o, ćito jarane, ćito!“
Gde god da smo ovoga jutra bili, u svakoj hali, od usta do usta, od tezge do tezge, prepričavale su se scene iz prošlonedeljne pred stave: „Jooooj, jes’ vid’la onu malu zelenu kako skak’će i poskakuje onim nogicama! Čije je ono dijete?“. Ili: „A viđe li ti našeg Jova, deliju! Nema ga usvijet! Taj kad jaše i zemlja se podnjim uvija, kamoli kljuse!“.Baka Mileva, koja je pola veka provela u hali br. 4, prepričavajući svoje utiske, rekla nam je zabrinuto: „Kad prostriješe ono crno platno, te Ana leže, ja reko’ gotovo je, šta bi bi! Pusta mladost…“.
Da je reditelj i ekipa koja je radila na ovom nezapamćenom pozorišnom komadu vodila računa o svakom detalju, potvrđuje i sledeće. Naime, posetili smo i Udruženje subotičkih kočijaša, i kako nam je saopštio predsednik ovog udruženja Dominik Rož, kočija koju su gledaoci imali priliku da vide na sceni jeste autentična replika kočije sa dvora Nemanjića.A sem toga, kako smo u pismenom saopštenju obavešteni, Savez mesara Subotice je jednoglasno ocenio da je i batak koji se mogao videti na bini sasvim u skladu sa batacima pomenutog perioda. Nakon ovoga, svako dalje ulaženje u detalje čini se izlišnim. Predstava je jednostavno odigrana bez greške, čak i one tehničke!
Ispred subotičkog pozorišta zatekli smo grupicu srednjoškolaca koji su komentarisali najpopularniju predstavu u našem gradu, jedna učenica nam je rekla: „Kad je predstava počela, bukvalno nisam trepnula do kraja! Skroz je dobar fazon ono kad se Vukan i Stefan mačuju, znači, pokidali su! Nemam reči! Divim im se!“. Odmah se uključio i njen drugar: „Video je vrh! Ne kapiram kako su sve ono uradili, skroz mi je profi! Nisam odmah skontao otkud sad Kosovo i ta priča u svetosavskoj predstavi, ali taj prelaz sa Aninim pismima me je oduvao! Totalno dobra perspektiva!“, završio je vidno uzbuđen. „Meni su Ljubica i Nataša bile učiteljice u osnovnoj“, nastavio je naš sledeći sagovornik, „Naježio sam se kad sam ih video! K’o sa freske! A Mirjana mi je komšinica, inače, da je ne znam, pomislio bih da je stvarno neka monahinja“. A onda se i druga učenica u ovoj grupi, koja je sve vreme ćutala, odjednom oglasila: „Ljudi, ‘ajde sve, al’ onaj kraj, pa stvarno ne mogu da verujem! Jeste skapirali, sve te naše slavne ličnosti i odjednom đaci OŠ Đuro Salaj! Kakva poruka! Da zanemiš! Bukvalno!“.
Ostavljamo naše sagovornike i krećemo se dalje Korzoom, a iza nas se čuje prepirka dva penzionera kojiraspravljaju da li je sveća kraljici Ani slučajno pala oba puta ili nije. Na izlogu antikvarnice velikim slovima stoji natpis „IMAMO SVA PISMA KRALJICE ANE!“. Jedna sredovečna žena koja šeta psa objašnjava zamišljenom sagovorniku da su furije ipak bile na sceni, ljutito odmahujući rukom: „I zašto ja treba godinu dana da čekam da bih ovako nešto videla!“
Tek je podne, a grad vrvi od razgovora o predstavi koja će zasigurno ostati zauvek upamćena među subotičkom publikom. Zato i ne čudi kada kritičar pozorišta Vinko Maslać, kaže: „Predstava Sedam pisama kraljice Ane nije samo stala rame uz rame sa predstavom Ukroćena goropad, koja se sada igra u subotičkom Narodnom kazalištu, nego ju je čak, biću slobodan da kažem, bacila u zasjenak!“. Završavamo ovu našu kratku jutarnju rutu pred novootvorenom kafanom Kod kraljice Ane, a naše verne čitaoce ostavljamo u iščekivanju narednog feljtona o predstavi o kojoj će se zasigurno dugo govoriti.
L. i J. Đačić
jan 25
Školska slava
Pred slavu život je tekao svojim uobičajenim tokom.
Upravo ovako…
Žitije Svetog Đure Prepodobnog
Bejaše to u Severnoj Zemlji, u Manastiru Svetog Đure Salaja. Zapravo je to bila lavra sačinjena od malog i velikog Đure. Manastir je osnovao red prosvetnih radnika, koji se beše zavetovao na siromaštvo i asketski život.
Od davnina su pri manastirima otvarane škole, pa ni ovaj naš ne beše izuzetak. U njega su svakoga dana dolazila deca iz obližnjeg sela Peti Kvartirijum. Selo je nosilo to ime još iz doba Rimljana. Deca su se veselila dolasku u manastir jer su tu obasipana pažnjom i ljubavlju. Tu su se proučavale prirodne i društvene nauke i veštine. Bavilo se gimnasticiranjem, učilo veronauci, a od umetnosti su se negovale slikarstvo, muzika i u poslednje vreme, naročito, drama. Moramo pomenuti da u njemu beše razvijena prepisivačka delatnost, po ugledu na Resavsku, naročito za vreme nekih kontrolnih vežbanija.
Veliki ktitor manastira beše jedan viteški red iz Pruskog kraljevstva koji obeća pozamašnu sumu u denarijumima i srebrnjacima, od koje bi se imale izgraditi prostorije potrebne za vežbu i učenje.
Manastirom upravljaše igumanija mati Mimica, gospođa pobožna i razumna. U prvoj mladosti ona je bila posvećena prirodnim naukama, naročito biosu, ali sada više nemaše vremena za to od manastirskih poslova.
Odmah do njene kelije, bile su smeštene kelije još četiri redovnice. Sestra Rada vodiše računa o organizaciji manastirskog života, najviše o dolasku u manastir te seoske dečice, koja njoj bejahu posebno mila. Ona jedina nosaše titulu pedagogusa. O tipiku i krmčijama staraše se sestra Dijana i uvek se strogo držaše zakonopravila. U mladosti, pardon, u ,,Mladosti“ bejaše se bavila narodnim igrama, te je mogla doprineti svakodnevnim poslovima i na taj način. Dve redovnice sestre Slavica i Lidija brinuše o manastirskim dobrima i metohiji.
Prva među jednakima, odmah do igumanije, beše predsednica manastirskog odbora sestra Slavica, žena za svetlom, kako je samu sebe zvala, jer za vreme manastirske slave, ona određivaše kada će biti mrak, a kada svetlo.
Iako je manastir bio pretežno ženski, u njega je redovno, kakvim poslom, dolazila i muška čeljad. Ne bejaše ih mnogo, ali su zapamćeni kao bratstvo sledbenika veštine šutiranja lopte nogom. U vreme kad počinje naša priča, od muških je naročito koristan bio učitelj vere brat Jovan, pravedan i častoljubiv, ali u stopu za njim iđaše i jednako se za sveopšte dobro zalagaše i učitelj gimnastike brat Slobodan. Vrli monah Dragan i njegovi patuljci brinuše se o tehnici. Svojim glasom pojca veliki doprinos službama davaše kaluđer Đorđe, koji je proučavao historiju, učiteljicu života.
Dostojanstvenim držanjem i prefinjenom lepotom svog lika, izdvajaše se učiteljica vere Mirjana, u monaštvu nazvana Mimi, koja je svake godine birana za kraljicu slave, premda među prosvetarkama nema kraljice, ni sluškinje, ni dvorkinje, ni gospodarice. One su sve jednake i, uzimajući prosvetarski postrig, tako su se i zavetovale da se niko neće isticati u ovozemaljskim počastima.
Dve velikomučenice – sestre Nataša i Ljubica bile su nadaleko poznate kao vrsne glumice, te su već učestvovale u ranijim predstavama i filmovima. Njihov doprinos našoj priči bejaše nemerljiv i u drugim sferama. Jedna se isticaše lepim pisanijem, a druga graditeljskim umećem.
Podvižnice Jela i Melita bile su potomci Rada Neimara. One se predano baviše građevinskim radovima i nekim starim zanatima kojih danas gotovo više i nema. Izrađivale su ne samo zamak, već i sitno pokućstvo, topile metal, pravile srebrni escajg, štitove, mačeve, sekire, štavile su kožu…
Ako im dosadi da čekaju Pruse, one će same napraviti onu, već pomenutu, vežbaonu. Bio bi to podvig dostojan njihovog imena.
I na kraju iskušenica sestra Mirjana, koja je u najnovije vreme dobila zadatak da vodi elektronsku pisarnicu samog manastira i da podučava i ostale sestre istom poslu, te su ljudi pomalo počeli da izbegavaju e-golubove pismonoše koja im ona redovno slaše.
Svi žitelji manastira sada predano rade na jednom zadatku – pripremi školske slave. Da li će se snaći? Kako će sve proteći? Hoće li opravdati očekivanja koja su iz godine u godinu sve veća?
Napred mali trudbenici!
Ne sklanjajte pogled sa cilja!
Jer vreme je blizu…
Ovo pisah ja, koja se zavetovah vrlini skromnosti, te neću pisati o sebi, jer to ne bi bilo skladateljno sa lepim vaspitanijem.
Pisah svojeručno, svojom kaligrafijom, koja ne ličaše ni na jedno poznato pismo (ni grečesko, ni feničansko, ali ni na hijeroglife).
Pisah uoči Savindana Leta Gospodnjeg 2019.
vaš letopisac sestra Vanja
