Пред славу живот је текао својим уобичајеним током.
Управо овако…
Житије Светог Ђуре Преподобног
Бејаше то у Северној Земљи, у Манастиру Светог Ђуре Салаја. Заправо је то била лавра сачињена од малог и великог Ђуре. Манастир је основао ред просветних радника, који се беше заветовао на сиромаштво и аскетски живот.
Од давнина су при манастирима отваране школе, па ни овај наш не беше изузетак. У њега су свакога дана долазила деца из оближњег села Пети Квартиријум. Село је носило то име још из доба Римљана. Деца су се веселила доласку у манастир јер су ту обасипана пажњом и љубављу. Ту су се проучавале природне и друштвене науке и вештине. Бавило се гимнастицирањем, учило веронауци, а од уметности су се неговале сликарство, музика и у последње време, нарочито, драма. Морамо поменути да у њему беше развијена преписивачка делатност, по угледу на Ресавску, нарочито за време неких контролних вежбанија.
Велики ктитор манастира беше један витешки ред из Пруског краљевства који обећа позамашну суму у денаријумима и сребрњацима, од које би се имале изградити просторије потребне за вежбу и учење.
Манастиром управљаше игуманија мати Мимица, госпођа побожна и разумна. У првој младости она је била посвећена природним наукама, нарочито биосу, али сада више немаше времена за то од манастирских послова.
Одмах до њене келије, биле су смештене келије још четири редовнице. Сестра Рада водише рачуна о организацији манастирског живота, највише о доласку у манастир те сеоске дечице, која њој бејаху посебно мила. Она једина носаше титулу педагогуса. О типику и крмчијама стараше се сестра Дијана и увек се строго држаше законоправила. У младости, пардон, у ,,Младости“ бејаше се бавила народним играма, те је могла допринети свакодневним пословима и на тај начин. Две редовнице сестре Славица и Лидија бринуше о манастирским добрима и метохији.
Прва међу једнакима, одмах до игуманије, беше председница манастирског одбора сестра Славица, жена за светлом, како је саму себе звала, јер за време манастирске славе, она одређиваше када ће бити мрак, а када светло.
Иако је манастир био претежно женски, у њега је редовно, каквим послом, долазила и мушка чељад. Не бејаше их много, али су запамћени као братство следбеника вештине шутирања лопте ногом. У време кад почиње наша прича, од мушких је нарочито користан био учитељ вере брат Јован, праведан и частољубив, али у стопу за њим иђаше и једнако се за свеопште добро залагаше и учитељ гимнастике брат Слободан. Врли монах Драган и његови патуљци бринуше се о техници. Својим гласом појца велики допринос службама даваше калуђер Ђорђе, који је проучавао хисторију, учитељицу живота.
Достојанственим држањем и префињеном лепотом свог лика, издвајаше се учитељица вере Мирјана, у монаштву названа Мими, која је сваке године бирана за краљицу славе, премда међу просветаркама нема краљице, ни слушкиње, ни дворкиње, ни господарице. Оне су све једнаке и, узимајући просветарски постриг, тако су се и заветовале да се нико неће истицати у овоземаљским почастима.
Две великомученице – сестре Наташа и Љубица биле су надалеко познате као врсне глумице, те су већ учествовале у ранијим представама и филмовима. Њихов допринос нашој причи бејаше немерљив и у другим сферама. Једна се истицаше лепим писанијем, а друга градитељским умећем.
Подвижнице Јела и Мелита биле су потомци Рада Неимара. Оне се предано бавише грађевинским радовима и неким старим занатима којих данас готово више и нема. Израђивале су не само замак, већ и ситно покућство, топиле метал, правиле сребрни есцајг, штитове, мачеве, секире, штавиле су кожу…
Ако им досади да чекају Прусе, оне ће саме направити ону, већ поменуту, вежбаону. Био би то подвиг достојан њиховог имена.
И на крају искушеница сестра Мирјана, која је у најновије време добила задатак да води електронску писарницу самог манастира и да подучава и остале сестре истом послу, те су људи помало почели да избегавају е-голубове писмоноше која им она редовно слаше.
Сви житељи манастира сада предано раде на једном задатку – припреми школске славе. Да ли ће се снаћи? Како ће све протећи? Хоће ли оправдати очекивања која су из године у годину све већа?
Напред мали трудбеници!
Не склањајте поглед са циља!
Јер време је близу…
Ово писах ја, која се заветовах врлини скромности, те нећу писати о себи, јер то не би било складатељно са лепим васпитанијем.
Писах својеручно, својом калиграфијом, која не личаше ни на једно познато писмо (ни греческо, ни феничанско, али ни на хијероглифе).
Писах уочи Савиндана Лета Господњег 2019.
ваш летописац сестра Вања
