ОШ "ЂУРО САЛАЈ"

       Поводом Дана толеранције  ОШ „Иван Горан Коваћић“ организовала је фото конкурс под називом „Срећа око нас“. На конкурс је пристигло 36 фотографија из четири основне школе из Суботице.

Награђене су две ученице наше школе:

- Татјана Хорват освојила је прво место у кокуренциј од 5 до 8 разреда.

- Ања Аничић је освојила специјалну награду по одлуци жирија.

Београд, 25. октобар 2017 – Конференција програма „Здраво Растимо“ окупила је у Скупштини града Београда 80 наставника и професора физичког васпитања из 83 школе широм Србије, који су присуствовали обуци о спровођењу овог програма едукације, у оквиру ког ће ове године 6.300 ђака седмог разреда учити о правилној исхрани и важности физичке активности. Наставници ће бити носиоци пројекта седму годину заредом, с циљем да допринесу одгајању здравијих генерација заједно са његовим организаторима, компанијом Nestlé и Савезом за школски спорт Србије.

                                                        Учесници су били у прилици да чују и практичан пример добре праксе из претходне сезоне, од професорке Мелитте Остојић, кординаторке пројекта у ОШ „Ђуро Салај“ из Суботице, која је из прве руке пренела искуства рада на пројекту у школској 2016/2017. години.

Малени Дарио у улози суперхероја у епизоди…

„ У туђим ципелама“

              Жуљају ли вас ципеле, драги ученици?

              Није то ништа! Обујте мало наше, па да видите кад вам почну искакати не само жуљеви, него и свакакве друге „ножне“ напасти, попут курјих очију, ураслих ноката, или, далеко било, неке гљивичне инфекције.

              Све ово је, наравно, метафора којом желимо да  опишемо посао професора, а неки су имали прилике да се и сами увере да је звање наставника данас један „лак посао“. (Наводници су због ироније. Да не буде забуне!) Бојимо се да бисмо, ако се овакве акције наставе, у будућности могли постати дефицитарно занимање, јер ће они који су се опробали, пренети утиске онима који нису, а тада ће и једни и други побећи главом без обзира од просвете.

            Добро, добро… Није све баш тако црно! Колико је тежак, толико је и леп посао, а кад, као наставник, увидиш да си помогао детету у сазревању и формирању његове личности, твом задовољству нема краја… Тада још само може његово знање да ти дође као награда… Ово није иронија, али ја  осећам да тонем све дубље!!! Зато ћу стати са описом лепота тог занимања… Пустићу да замислите неког ученика у нашим ципелама…

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                        Нека то буде, на пример,  Дарио Сабо у улози наставнице српског језика. Пардон, наставника! Лекција лака да лакша бити не може. „Кратке народне прозне умотворине“. Да, драги Дарио, изволи сада редом свима објасни да нису грозне него прозне. Па и тада ће бити оних који нису добро записали, јер не можеш их опасуљити кад су њима стварно више грозне, него прозне.

                 Кренуо је Дарио пун воље и ентузијазма, као сваки почетник. Весело је трчкарао од једног до другог ученика, прегледајући да ли је све добро записано у свескама. Елан је почео да опада када је петог пута пети пут петом ученику поновио о чему треба да пише , а тада више ни сам није био сигуран. О одржавању реда и радне адмосфере да и не говоримо… Пажљиво око могло је запазити грашке зноја које су се појавиле на челу овог малог хероја. У једном моменту је, можда, и уздахнуо, али то не можемо са сигурношћу тврдити, јер беше велика галама.

                   Малени Дарио се све чешће саплитао , ноге га некако нису слушале. Његов ход бивао је све чуднији како је час одмицао. Погледао је према стопалима. Тада је схватио шта му се десило. Обуо је ципеле које су му велике. Једног дана, јуначе, те ципеле ће ти бити таман. Једног дана…

             Час је полако прерастао у анархију, која се мешала са анархијом у учионици поред, где се одигравао исти сценарио само  на енглеском језику. Нашег малог јунака је „љуто заболела глава“, почео је да виче, можда би пала и нека јединица, да нисмо чули нешто што нам је свима донело олакшање! Звоно!

              Дарију лакну. Настаде тишина у учионици, први пут на овом часу. И то, о, ироније, на одмору!

       Остало је још само да фотографишемо нашег суперхероја са „књигом староставном“ – дневником.

             …Те вечери Дарио Сабо сањао је прелеп сан. Када се пробудио, није се могао сетити ничег, али га је све време обузимала нека милина. Следеће ноћи покушао је да призове исте снове. Није му пошло за руком.

     Тада је одлучио… Кад порасте, биће наставник!

      Мало ће морати да сачека, али знао је да ће му се тада онај сан вратити и да ће му ципеле, које су му сада велике, стајати као саливене!

      Само напред, мали трудбениче! Ако успеш и постанеш наставник, опет ћеш сањати чаробне снове!

ГАЛЕРИЈА ФОТОГРАФИЈА

СЛАЂАНА МАЧКОВИЋ

Прича о једној Слађани

     Ово је једна обична прича о девојчици са сасвим обичним репићем, која је своје дане проводила у малој обичној школи „Ђуро Салај“ (обично званој само „Ђуро“). Наизглед досадна прича, зар не?

    Можда би и била, да та девојчица није Слађана Мачковић! Ништа није обично када се ради о тинејџерима, посебно осмацима, а нарочито осмакињама. Ова је, наиме, посебнија од свих! Памте ходници многе дечије гласове. Чувају успомене на разне кораке који су одзвањали и уносили живот у старе зидове зграде. Али њен меки и ненаметљиви ход био је гласнији од других. Слађана је ходала храбро и самоуверено, ка циљевима. Слађана није имала препреке које није могла савладати. Тврдоглаво и упорно падала су утврђења и замкови српског језика и књижевности, чудовишта природе из биологије, хемијски елементи хемије, као и разни други „елементи“ и „немани“ свакодневног живота са којима се сваки тинејџер бори. Она је прелазила преко свега лагано, као да то није ништа. Неко непознат би се преварио и превидео ту њену снагу којом она може да освоји свет.

     Али ми знамо! И ми желимо да и други знају! Слађана Мачковић није сасвим обична девојчица са обичним репићем – она је Ученик генерације Основне школе „Ђуро Салај“!

     Кажу људи да данашња деца нису као некада. Да су лења, да не знају шта ће са собом, са својим животом. Слађана зна. И одувек је знала.

     Она ће постати Неко, јер она је посебна

Додела награда у Сомбору

На ликовном конкурсу – Бори се за образовање. Време је. – Стојиљковић Андреј ученик 3.ц разреда је освојио 1. место.
Похваљени ученици су: Жужана Голи, Викторија Блесић. Ерик Хајду и Кабљев Соња.

Честитамо!

Stojiljkovic Andrej első helyezést ért el Kűzdj az oktatásért, itt van az ideje!- elnevezésű rajzpályázaton Zomborban. Dícséretben részesültek még Góli Zsuzsanna, Bleszity Viktória, Hajdú Erik és Kabljev Szonya. Gratulálunk!

„Поново ради биоскоп!“

„Поново ради биоскоп!“

“Грлом у јагоде“

XI епизода

           Већ годинама филмаџије се жале на то да су биоскопске сале празне и да не могу да приволе људе да поново дођу у биоскоп. Ретко  помажу и нановије 3Д или 4Д технологије, а често се ни велике холивудске „фаце“ не могу похвалити посећеношћу својих пројекција. Можда су још Сталоне и Брус Вилис „у седлу“, али паметни људи, као што је Шварценегер, одавно су променили занимање.

         Па шта се онда десило тог 4. јуна 2017. године у биоскопској сали на Отвореном универзитету?! Ни несносна врућина, ни то што је недеља, ни чињеница да је истог дана било кризмање, нису спречили људе да похрле на нашу пројекцију. Случајни пролазници мислили су да се Кански фестивал преселио у наш град. Црвени тепих видео је тог дана много свечаних тоалета. Са свих страна шкљоцали су фото-апарати. У сали није било довољно места за седење, па су посетиоци морали стајати са стране и иза последњих седишта. „Кокичари“ и продавци семенки задовољно су трљали руке. „Поново ради биоскоп“, неко рече. Уз велики аплауз уђоше у салу главни глумци – осмаци.

     Настаде мрак. Филм поче.

     Сви се сећамо серије „Грлом у јагоде“,  која је снимљена седамдесетих година прошлог века. Она са носталгијом и сетом за неким лепшим, прошлим временима, прати живот Банета Бумбара од поласка у средњу школу до завршетка факултета. Серија има десет епизода и обухвата период од 1960. до 1969. године. Дужни смо да поменемо имена Срђана Карановића и Рајка Грлића који су потписали сценарио и режију, а музику, која је обележила серију,  компоновао је Зоран Симјановић.

       Ова серија је нама из „Ђуре“ послужила као инспирација и одлучили смо да снимимо једанаесту епизоду. Она прати живот наших осмака од дана поласка у основну школу до  завршетка, матуре. Свака година у њиховом школовању представља једну целину и крије многе несташлуке, дружења, свађе… У филму су приказани: њихов полазак у први разред, опраштање од драгих учитељица, долазак у „Велику школу“, упознавање са одељенским старешинама, успеси на такмичењима…сви важни моменти који су били  саставни део њиховог школовања.

       Филм је био веома захтеван када је монтажа у питању. Имали смо срећу, па смо налетели на правог професионалца (не можемо баш рећи да је и професионалац имао среће). Зато посебну захвалност дугујемо управо њој – Весни Тертеи Рудински која је сате и сате провела у монтажи и без које ништа не би било исто. Када је о монтажи реч, морамо поменути и колегу Драгана Станковића који је исто толико времена провео монтирајући резервну варијанту, познатију ка „План це“, у случају да планови „А“ и „Бе“ не „упале“. Вероучитељ Лазар је лепо приметио да смо ми, бојећи се евентуалних потешкоћа, направили целу „абецеду планова“! Али то смо ми из „Ђуре“. Ништа нас не сме изненадити!

       Захвални смо и наставницима и родитељима који су се усудили да  своје фотографије дају Мирјани Шкобо и још јој дали и одрешене руке да са њима ради шта јој је воља (прави натапиране фризуре, облачи штуцне и трикое, лепи нараменице…). Још много њих би требало поменути, јер су на свој начин дали допринос нашем филму: вероучитеља Лазара, који је, иако сад већ глумачка легенда, пристао на улогу наратора; Кристијана Енгија, Мелиту Остојић, Снежану Јелић и многе, многе друге.

         Након пројекција следи оно од чега се свима нама у филмској индустрији тресу ноге – критика! Од ње зависи да ли ће филм живети, или ће брзо пасти у заборав. Ми је нисмо дуго чекали. Прве критике појавиле су се још исте вечери на Фејсбуку. Одахнули смо. Биле су изузетно позитивне. Судећи по њима, једанаеста епизода серије „Грлом у јагоде“ гледаће се барем толико дуго колико старији оригинал.

         А сад, опростите…зове Квентин Тарантино… Треба му неколико савета!

Ликовна награда

Учениk 3 ц разреда Алекс Сенци освојио је нграду на ликовном конкурсу.

Награду је доделио Покрајински завод за заштиту природе – Нови Сад,  на ликовном конкурсу  „Пипи дуга чарапа“.

Честитамо Алексу и наставници Хедвиги!

Ученици наше школе на републичком такмичењу из енглеског језика!

Сломљена рука, „Мекдоналдс“ ресторан

и још понешто

        Све се у животу дешава са неким разлогом. У свему треба пронаћи  добру страну и околности које нам не иду на руку, лако можемо окренути у своју корист. Знам, знам… Сад већ више звучимо као неки мотивациони говорници него као образовна установа, али најпре саслушајте, па онда судите…

Сва ужа и шира јавност упућена у културни и друштвени живот наше школе, упозната је и са чињеницом да је професорка енглеског језика  Мирјана Шкобо зимус сломила руку. Писали смо о томе још поводом припрема за школску славу. Добро… сломљена рука може бити болна, непријатна, неестетска, али како од ње можемо извући корист?!

Лако, и нисмо ми једини. Историја је пуна таквих примера. Да Наполeон није кренуо на Москву, не бисмо данас могли уживати у „Рату и миру“. Да Флеминг старији није спасио из мочваре дете по имену Винстон Черчил, Флеминг млађи не би открио пеницилин. Да Мирјана Шкобо није сломила руку, не би била на боловању, морала би да држи редовну наставу и не би имала времена да по цео дан седи у зборници и одржи пет пута више часова додатне наставе него што је планирано. „Само пет пута?!“, кажете. У праву сте. Педесет и пет пута.

Било је то друштво мало, али одабрано. Бојан Поповић, Марко Копиловић, Катарина Живановић и Борис Шарчевић. ЕКИПА! Дане и дане провели су они бистрећи неправилне глаголе, чланове и још штошта. Тако се „мало“ радило, да је Борис са додатне наставе почео да бежи на редовну! Убрзо потом, и Каћа је, задовољивши се дипломом са општинског такмичења, почела да бежи у музичку школу. А Бојан и Марко су добили своје место у зборници и мало је фалило да добију и свој ормарић. Нећемо помињати сузе и зној које су пролили над тестовима на којима су раније генерације падале, уметање британског “u“ у фине америчке речи, борбу са перфектом и удвајањем гласова, анализирањем правила и изузетака. Нећемо бројати игле за плетење које је професорка сломила чешући своју болну руку… Нећемо помињати… јер се (после свих перипетија и заплета са општинског и окружног  такмичења) труд исплатио. Упорни и посвећени, пласирали су се на републичко такмичење. Шампањац (наравно онај за децу) могао је бити отворен.

После је све ишло баш онако како треба. Тог сунчаног мајског дана, 14.5.2017., запутили су се наши „Енглези“ у престоницу. Пре тога, свратили су у „Мекдоналдс“ ресторан да се добро поткрепе како им не би понестало енергије. Тако оснажени одоше на такмичење, које се одржавало у просторијама Сингидунум универзитета у Кумодрашкој улици. Конкуренција је била оштра, а борба беспоштедна. Наши ученици борили су се јуначки и оставили су срце на терену, пардон тесту.  Можемо рећи да су нас испунили осећањем поноса.  Можемо и доказати да су peach 2 и lemon 18, имали одличне резултате и тиме доказали да су се с правом нашли међу најбољима у држави. Бескрајно смо им захвални што су нашу школу тако достојно представљали на овом високом рангу такмичења.

Thank you, guys! We wish you all the best in high school!

У суботу 10. јуна 2017. године, на оданије Педесетнице, ученици верске наставе – православни катихизис и католички вјеронаук, као и ученици који похађају грађанско васпитање, из суботичких основних школа: Милош Црњански, Ђуро Салај, Јован Микић, Соња Маринковић и Сечењи Иштван, заједно са својим вероучитељима посетили су капелу Успања Пресвете Богородице на Водици код Суботице. Након поклоњења овој светињи и Свете литургије, одржан је турнир у фудбалу, у коме су учествовали и вероучитељи. Овај кратки излет завршили смо пригодном ужином, коју смо за ову прилику спремили, а која је добродошла након исцрпљујуће утакмице.                                                                                                                                                                                                                                                                             вероучитељ Лазар Ђачић

Уз песму „Неки нови клинци“ и понеку сузу одоше нам осмаци…

„Нека се више никада не врате…“

“Позивамо Суђаје  да приступе!

 Позивамо Суђаје да приступе!

   Позивамо Суђаје да приступе!”

Ако верујемо да зечја шапа помаже у борби против урока и доноси срећу ономе који је носи, онда су сви, који су се тог дана упутили у „Ђуру“, морали са собом понети једну. Надамо се да сте водили рачуна о томе да то буде задња шапа, јер ове које се продају углавном су предње, али оне нису толико делотворне. Упозоравамо, мада сад је већ касно, да се носи у десној руци, а посебно велику моћ  има ако је зец убијен  у ноћи пуног месеца.

           Е, сад се ви питате чему све то. Какве шапе?! Бакрачи?! Али нама се следила крв у жилама!

          Информације које следе сасвим су уобичајене. Мноштво финог света окупило се тог 30. маја ( хвала небесима, те не беше неки петак 13.) у школи . Разлог општепознат – премијера  „Ромеа и Јулије“. Добро, ни ту нам још никакве заштите од урока не требају. Није нам први пут да то приказујемо. Чак бисмо могли рећи да је то некаква традиција код нас.

            Почело је мирно. Наставница енглеског  је поздравила госте и пожелела им добар провод. Одмах након тога девијације су почеле.

         Чим се Шекспир Кујунџић обратио публици на свом чистом британском енглеском, нисмо могли а да не приметимо… Нешто се десило са Шекспиром. Често се смејуљи,  а на крају свог обраћања лепо се човек на српском захвалио. Нисмо ни знали да је Шекспир говорио наш језик. Наратору Јанкулу је маска много сметала, те он није имао друге него ју је у сред свог излагања скинуо. Па, добро, ни то још није био разлог за бригу. Ромео, Јулија, дадиља, Парис, монах Лаврентије Први Поповић који  је смутио оне своје напитке… нису имали одступања од прописаног, те  ми  заборависмо на бриге!

Али кад је Марко  изашао на сцену, и кад је тај мирни  дечак почео да виче, да се свађа, маше рукама и гестикулира, ми смо знали да ту нису чиста посла. Нечији дух запосео нам је дете. То није Марко каквог ми познајемо! Ускоро ће нам се разјаснити ко је бацио чини. Публика је пратила глумце који су се мистериозно појављивали час на једном, час на другом крају учионице.  А онда је један  полицајац  проговорио на неком језику. До дана данашњег нисмо утврдили који језик је у питању. И енглеској верзији беше крај. „Енглези“су  могли  да одахну. Окитили су се ловоровим венцем . Побраше све добре критике. Публика их је испратила са овацијама.

Било је време да се преселимо на другу сцену.

Уз звуке мећаве, хор их је позвао. У публици је почело мешкољење. Сви су стегнули своје зечје шапе које су кришом донели. Вероучитељи у првом реду, прекрстише се. Уз плач новорођенчета и језиви смех уђоше оне – Суђаје!

        Суђаје су натприродна женска бића из словенске митологије.  Одређују судбину новорођеног детета за цео живот. Када их видесмо, ми се померисмо с места. Неки тихо изговорише молитву. Оне дођоше, донеше своје метле, кристалне кугле , трећа Суђаја је пасуљ заборавила, али и без њега,  беше их страшно видети, а камоли чути!

           Ахахахахаха… Уз језиви смех, оне пророчанским гласом наговестише шта ће се дешавати! Неко куцну три пута у дрво. Пу,пу,пу…одоше и нама лакну… Али не задуго.

        У драми се све десило управо онако како су наговестиле. Све је мање-више ишло према плану. Било је ситних ометања која је само оштро око могло приметити. Кашњење грофице Капулет на бал, прстен који је мистериознио нестао, Шекспир који није носио кобно писмо у рукама, јер се коверта ко зна где изгубила, грофица Капулет је у превисоким штиклама замало пала, Парис  је остао да лежи када су сви мртви већ одавно одшепали… Смислено објашњење за то никада нисмо добили. Зато нам је најприхватљивије оно : „Оливер!“

     Све су то ситна ометања која су Суђаје унапред испланирале. Нарочито је упадао у очи православно – католички обред монаха Лаврентија Другог Пурчара, наследника Лаврентија Поповића Првог. Он је толико ушао у улогу да се крстио и кад то није било по сценарију. И уопште његово понашање на сцени је било толико опуштено да је сироти поп у једном тренутку почео и да поспрема. Не воли човек неред!

        А онда смо поново зачули мећаву. Знали смо кога најављује. Најежисмо се. У публици настаде мук. Уђоше опет оне! Вештице! Пардон, Суђаје! Дођоше да виде да ли се унапред прописана судбина остварила. Протрљасмо своје зечје шапе. Насмејаше се злобно несрећној љубави двоје младих! Насмејаше се. Зла коб их је стигла. Судбини нико није побегао. Њеној вољи покоравао се својевремено и Зевс на Олимпу,  а где неће двоје слуђених тинејџера из Вероне!

           Дођоше, видеше, одоше.

Неко у публици рече:

„О, Боже, дај ми да заспим, да спим,

Да Суђаје зле ја не сним!“

„Нека се више никада не врате!

Нека се више никада не врате!

   Нека се више никада не врате!“

ГАЛЕРИЈА ФОТОГРАФИЈА