ОШ "ЂУРО САЛАЈ"

Опростите ауторки овог текста, била је под утицајем „Игре престола“ и „Харија Потера“

Вања Томовић

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                   Шта се догодило на Путу за Бај

Било је то у Основном царству знања „Ђуро Салај“, у време владавине Великог Магистра Мимице Андрић I. У том царству, у љубави и слози, живела су два народа: Мали Салајчићи, жељни светлих зрака Сунца Знања и Велики Салајчићи – Магистри. За мир између ова два народа била је задужена педагогус(киња) Рада Челебић.  О поштовању закона у  Царству, бринула се Дијана Јурис Сарић.

Једне зимске вечери заседало је Веће Магистара и правило план о прослави Царске славе. Одлучили су да раде представу по сцанарију „Свети Сава у потрази за Неуништивим бедемом“,  за чије су се слаткоречје, али и живост радње, као и мотивацију ликова побринуле Славица Светлопалић Кузман и Вања Ципелокрадић Томовић. Све то пратиће филмићи и презентације (карактеристичне за средњи век) које ће осмислити и монтирати(и све друго потребито учинити) Мирјана Тастатурић Шкобо.

Једна од одлука овог Већа односила се на решавање стамбеног питања великог жупана Стефана Јована Мајсторовића Немање и његове жене Пресветле краљице Мирјане – Ане Иванковић.

Њих двоје треба коначно да добију свој дом, ваљда су дуго били подстанари, време је  да се скуће, а и трећи син је на путу. Велика Магистарка рече: „У реду, Царство ће сносити трошкове, подигните дворац на Путу за Бај!“ За главног неимара проглашена је Јела Раде Вукчевић, већ доказана у сличним подухватима. Одмах је направила скице и планове, те је следећег дана на стотине малих  клесара, дрводеља, дунђера, молера… донело своје тестере, секире, стеге… и пријавило се у надницу. Под будним оком неимарке, замак никну док си рекао: „Престолонаследниковица!“

Могло се прећи на унутрашње уређење. Веће магистара се сложило да  у помоћ притекне Мелита Зумбић Остојић, чланица Великог реда Креативне радионице. И одмах смо имали  не само камин,  већ и тродимензионалну ватру. Задивљено је Веће Магистара огрејало руке на истој. Онда су сви (и Мали и Велики Салајчићи) били задужени за покућство. Беше то велики кулук наметнут на рају. Бачвари и качари донеше бурад, бачве, каце и качице пуне вина и ракије. Ћилимарке су тресле своје ћилиме.   Створиле су се ту  преслице за вуну, наћве за хлеб, путир, воће из егзотичних  вртића (пластично, али, свеједно укусно)… На камину свећњак и икона…

И то беше покућство у двору. За хигијену на  двору бринуће слушкиње Татјана, Нина и Тијана, а за добро расположење – дворске даме Ања и Ана.

Ковачи су неуморно својим чекићима, наковњима, турпијама, секачима… ковали пластичне мачеве, сабље, штитове, оклопе, дуге бодеже (махом преузете од  малолетног  Илије). Ковали их за пратњу жупана – за Ерика, Мајкића и Марка. Ох, како су то опасни момци, мрких погледа и брзи на сабљи! Страх те ухвати кад их погледаш!

Вредне Салајчиће чекало је још много посла. Сада главну улогу понесе Дијана Јурис Сарић, која је морала мало своје правничке послове да занемари зарад општег добра. Она постаде главни терзија, надређена  бројним кројачима, абаџијама, бојаџијама, опанчарима, ћурчијама… Међу њима брзином и трудом истакну се Наташа Калиграфић Чабрић. Веће Магистара задовољно је трљало руке. Не беше више ниједан глумац необучен, да не кажем го.

За музику ће се побринути, одлучи Веће, Јелена од Хајнала, а за технику, фењере, електрику (јер електрика  у средњем веку беше сасвим уобичајена појава) и за штошта друго – Драган Лепобркић Станковић.

                    Остала је још веома важна одлука – коме ће припасти улога наратора. Нису Велики Салајчићи дуго већали. Јер, гласом, изражајношћу и јасноћом свог говора истакоше се баш њих две – Љубица  Лепогрлић  Шушић и  Дијана Јурис Сарић. 

За главну улогу једногласно би изабран Владо Вујковић Буквин, а  у програм се укључише и бројни Мали Салајчићи, у улогама анђела (Жељана, Сара, Ана, Изабела, Милана, Ружица, Драгана),  фурија (Адам, Анђела, Ричард, Нађа, Дорис, Милана), дрвећа (Сергеј, Ахмет, Миљан) , браће Немањића млађих (Матеја, Никола, Ацо), браће Немањића старијих (Давид и Давид), ловца (Данијел), голубице (Викторија), кувара (Лука), старца (Борис)…

Веће Магистара могло је да одахне…

„И што рече Веће Магистара

На састанку код „Салаја Ђуре“,

Штогођ рекли код Бога се стекло!“

И би представа. Најбоља коју Царство памти. О њој ће се још дуго причати у далеким царствима позоришним!

 Велика нам је част и задовољство да Вас обавестимо да је наша школа ОШ “Ђуро Салај“ добила позив да представу “Свети Сава у потрази за Неуништивим бедемом” прикаже на сцени Дечјег позоришта. Представа је настала као део обележавања школске славе заједничким снагама наставнка и ученика ОШ “Ђуро Салај“.

Тим поводом са великим задовољством Вас позивамо да се и на овај начин боље упознате са активностима које се реализују код нас.

Представа ће се одиграти у недељу, 4. фебруара у 19.00, на сцени Дечјег позоришта.

31. ЈАНУАР – “ОДРАСЛИ ПУШЕ И МЕНЕ ГУШЕ”

У Србији већ дуже од 20 година сваког 31. јануара обележава се Национални дан без дуванског дима.. Тим поводом Завод за јавно здравље – Суботица, организовао је низ активности. Једна од активности је и ликовни конкурс за основце  “ОДРАСЛИ ПУШЕ И МЕНЕ ГУШЕ”. На овом конкурсу ученици наше школе су постигли значајне резултате:

Прво место – Петра Матковић, 3а разред, ментор Елвира Салма.

Друго место – Ленке Рафаи , 4ц разред, ментор Хедвига Шош.

Честитамо ученицима и менторима!

       Поводом Дана толеранције  ОШ „Иван Горан Коваћић“ организовала је фото конкурс под називом „Срећа око нас“. На конкурс је пристигло 36 фотографија из четири основне школе из Суботице.

Награђене су две ученице наше школе:

- Татјана Хорват освојила је прво место у кокуренциј од 5 до 8 разреда.

- Ања Аничић је освојила специјалну награду по одлуци жирија.

Београд, 25. октобар 2017 – Конференција програма „Здраво Растимо“ окупила је у Скупштини града Београда 80 наставника и професора физичког васпитања из 83 школе широм Србије, који су присуствовали обуци о спровођењу овог програма едукације, у оквиру ког ће ове године 6.300 ђака седмог разреда учити о правилној исхрани и важности физичке активности. Наставници ће бити носиоци пројекта седму годину заредом, с циљем да допринесу одгајању здравијих генерација заједно са његовим организаторима, компанијом Nestlé и Савезом за школски спорт Србије.

                                                        Учесници су били у прилици да чују и практичан пример добре праксе из претходне сезоне, од професорке Мелитте Остојић, кординаторке пројекта у ОШ „Ђуро Салај“ из Суботице, која је из прве руке пренела искуства рада на пројекту у школској 2016/2017. години.

Малени Дарио у улози суперхероја у епизоди…

„ У туђим ципелама“

              Жуљају ли вас ципеле, драги ученици?

              Није то ништа! Обујте мало наше, па да видите кад вам почну искакати не само жуљеви, него и свакакве друге „ножне“ напасти, попут курјих очију, ураслих ноката, или, далеко било, неке гљивичне инфекције.

              Све ово је, наравно, метафора којом желимо да  опишемо посао професора, а неки су имали прилике да се и сами увере да је звање наставника данас један „лак посао“. (Наводници су због ироније. Да не буде забуне!) Бојимо се да бисмо, ако се овакве акције наставе, у будућности могли постати дефицитарно занимање, јер ће они који су се опробали, пренети утиске онима који нису, а тада ће и једни и други побећи главом без обзира од просвете.

            Добро, добро… Није све баш тако црно! Колико је тежак, толико је и леп посао, а кад, као наставник, увидиш да си помогао детету у сазревању и формирању његове личности, твом задовољству нема краја… Тада још само може његово знање да ти дође као награда… Ово није иронија, али ја  осећам да тонем све дубље!!! Зато ћу стати са описом лепота тог занимања… Пустићу да замислите неког ученика у нашим ципелама…

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                        Нека то буде, на пример,  Дарио Сабо у улози наставнице српског језика. Пардон, наставника! Лекција лака да лакша бити не може. „Кратке народне прозне умотворине“. Да, драги Дарио, изволи сада редом свима објасни да нису грозне него прозне. Па и тада ће бити оних који нису добро записали, јер не можеш их опасуљити кад су њима стварно више грозне, него прозне.

                 Кренуо је Дарио пун воље и ентузијазма, као сваки почетник. Весело је трчкарао од једног до другог ученика, прегледајући да ли је све добро записано у свескама. Елан је почео да опада када је петог пута пети пут петом ученику поновио о чему треба да пише , а тада више ни сам није био сигуран. О одржавању реда и радне адмосфере да и не говоримо… Пажљиво око могло је запазити грашке зноја које су се појавиле на челу овог малог хероја. У једном моменту је, можда, и уздахнуо, али то не можемо са сигурношћу тврдити, јер беше велика галама.

                   Малени Дарио се све чешће саплитао , ноге га некако нису слушале. Његов ход бивао је све чуднији како је час одмицао. Погледао је према стопалима. Тада је схватио шта му се десило. Обуо је ципеле које су му велике. Једног дана, јуначе, те ципеле ће ти бити таман. Једног дана…

             Час је полако прерастао у анархију, која се мешала са анархијом у учионици поред, где се одигравао исти сценарио само  на енглеском језику. Нашег малог јунака је „љуто заболела глава“, почео је да виче, можда би пала и нека јединица, да нисмо чули нешто што нам је свима донело олакшање! Звоно!

              Дарију лакну. Настаде тишина у учионици, први пут на овом часу. И то, о, ироније, на одмору!

       Остало је још само да фотографишемо нашег суперхероја са „књигом староставном“ – дневником.

             …Те вечери Дарио Сабо сањао је прелеп сан. Када се пробудио, није се могао сетити ничег, али га је све време обузимала нека милина. Следеће ноћи покушао је да призове исте снове. Није му пошло за руком.

     Тада је одлучио… Кад порасте, биће наставник!

      Мало ће морати да сачека, али знао је да ће му се тада онај сан вратити и да ће му ципеле, које су му сада велике, стајати као саливене!

      Само напред, мали трудбениче! Ако успеш и постанеш наставник, опет ћеш сањати чаробне снове!

ГАЛЕРИЈА ФОТОГРАФИЈА

СЛАЂАНА МАЧКОВИЋ

Прича о једној Слађани

     Ово је једна обична прича о девојчици са сасвим обичним репићем, која је своје дане проводила у малој обичној школи „Ђуро Салај“ (обично званој само „Ђуро“). Наизглед досадна прича, зар не?

    Можда би и била, да та девојчица није Слађана Мачковић! Ништа није обично када се ради о тинејџерима, посебно осмацима, а нарочито осмакињама. Ова је, наиме, посебнија од свих! Памте ходници многе дечије гласове. Чувају успомене на разне кораке који су одзвањали и уносили живот у старе зидове зграде. Али њен меки и ненаметљиви ход био је гласнији од других. Слађана је ходала храбро и самоуверено, ка циљевима. Слађана није имала препреке које није могла савладати. Тврдоглаво и упорно падала су утврђења и замкови српског језика и књижевности, чудовишта природе из биологије, хемијски елементи хемије, као и разни други „елементи“ и „немани“ свакодневног живота са којима се сваки тинејџер бори. Она је прелазила преко свега лагано, као да то није ништа. Неко непознат би се преварио и превидео ту њену снагу којом она може да освоји свет.

     Али ми знамо! И ми желимо да и други знају! Слађана Мачковић није сасвим обична девојчица са обичним репићем – она је Ученик генерације Основне школе „Ђуро Салај“!

     Кажу људи да данашња деца нису као некада. Да су лења, да не знају шта ће са собом, са својим животом. Слађана зна. И одувек је знала.

     Она ће постати Неко, јер она је посебна

Додела награда у Сомбору

На ликовном конкурсу – Бори се за образовање. Време је. – Стојиљковић Андреј ученик 3.ц разреда је освојио 1. место.
Похваљени ученици су: Жужана Голи, Викторија Блесић. Ерик Хајду и Кабљев Соња.

Честитамо!

Stojiljkovic Andrej első helyezést ért el Kűzdj az oktatásért, itt van az ideje!- elnevezésű rajzpályázaton Zomborban. Dícséretben részesültek még Góli Zsuzsanna, Bleszity Viktória, Hajdú Erik és Kabljev Szonya. Gratulálunk!

„Поново ради биоскоп!“

„Поново ради биоскоп!“

“Грлом у јагоде“

XI епизода

           Већ годинама филмаџије се жале на то да су биоскопске сале празне и да не могу да приволе људе да поново дођу у биоскоп. Ретко  помажу и нановије 3Д или 4Д технологије, а често се ни велике холивудске „фаце“ не могу похвалити посећеношћу својих пројекција. Можда су још Сталоне и Брус Вилис „у седлу“, али паметни људи, као што је Шварценегер, одавно су променили занимање.

         Па шта се онда десило тог 4. јуна 2017. године у биоскопској сали на Отвореном универзитету?! Ни несносна врућина, ни то што је недеља, ни чињеница да је истог дана било кризмање, нису спречили људе да похрле на нашу пројекцију. Случајни пролазници мислили су да се Кански фестивал преселио у наш град. Црвени тепих видео је тог дана много свечаних тоалета. Са свих страна шкљоцали су фото-апарати. У сали није било довољно места за седење, па су посетиоци морали стајати са стране и иза последњих седишта. „Кокичари“ и продавци семенки задовољно су трљали руке. „Поново ради биоскоп“, неко рече. Уз велики аплауз уђоше у салу главни глумци – осмаци.

     Настаде мрак. Филм поче.

     Сви се сећамо серије „Грлом у јагоде“,  која је снимљена седамдесетих година прошлог века. Она са носталгијом и сетом за неким лепшим, прошлим временима, прати живот Банета Бумбара од поласка у средњу школу до завршетка факултета. Серија има десет епизода и обухвата период од 1960. до 1969. године. Дужни смо да поменемо имена Срђана Карановића и Рајка Грлића који су потписали сценарио и режију, а музику, која је обележила серију,  компоновао је Зоран Симјановић.

       Ова серија је нама из „Ђуре“ послужила као инспирација и одлучили смо да снимимо једанаесту епизоду. Она прати живот наших осмака од дана поласка у основну школу до  завршетка, матуре. Свака година у њиховом школовању представља једну целину и крије многе несташлуке, дружења, свађе… У филму су приказани: њихов полазак у први разред, опраштање од драгих учитељица, долазак у „Велику школу“, упознавање са одељенским старешинама, успеси на такмичењима…сви важни моменти који су били  саставни део њиховог школовања.

       Филм је био веома захтеван када је монтажа у питању. Имали смо срећу, па смо налетели на правог професионалца (не можемо баш рећи да је и професионалац имао среће). Зато посебну захвалност дугујемо управо њој – Весни Тертеи Рудински која је сате и сате провела у монтажи и без које ништа не би било исто. Када је о монтажи реч, морамо поменути и колегу Драгана Станковића који је исто толико времена провео монтирајући резервну варијанту, познатију ка „План це“, у случају да планови „А“ и „Бе“ не „упале“. Вероучитељ Лазар је лепо приметио да смо ми, бојећи се евентуалних потешкоћа, направили целу „абецеду планова“! Али то смо ми из „Ђуре“. Ништа нас не сме изненадити!

       Захвални смо и наставницима и родитељима који су се усудили да  своје фотографије дају Мирјани Шкобо и још јој дали и одрешене руке да са њима ради шта јој је воља (прави натапиране фризуре, облачи штуцне и трикое, лепи нараменице…). Још много њих би требало поменути, јер су на свој начин дали допринос нашем филму: вероучитеља Лазара, који је, иако сад већ глумачка легенда, пристао на улогу наратора; Кристијана Енгија, Мелиту Остојић, Снежану Јелић и многе, многе друге.

         Након пројекција следи оно од чега се свима нама у филмској индустрији тресу ноге – критика! Од ње зависи да ли ће филм живети, или ће брзо пасти у заборав. Ми је нисмо дуго чекали. Прве критике појавиле су се још исте вечери на Фејсбуку. Одахнули смо. Биле су изузетно позитивне. Судећи по њима, једанаеста епизода серије „Грлом у јагоде“ гледаће се барем толико дуго колико старији оригинал.

         А сад, опростите…зове Квентин Тарантино… Треба му неколико савета!

Ликовна награда

Учениk 3 ц разреда Алекс Сенци освојио је нграду на ликовном конкурсу.

Награду је доделио Покрајински завод за заштиту природе – Нови Сад,  на ликовном конкурсу  „Пипи дуга чарапа“.

Честитамо Алексу и наставници Хедвиги!