OŠ "ĐURO SALAJ"

       Povodom Dana tolerancije  OŠ „Ivan Goran Kovaćić“ organizovala je foto konkurs pod nazivom „Sreća oko nas“. Na konkurs je pristiglo 36 fotografija iz četiri osnovne škole iz Subotice.

Nagrađene su dve učenice naše škole:

- Tatjana Horvat osvojila je prvo mesto u kokurencij od 5 do 8 razreda.

- Anja Aničić je osvojila specijalnu nagradu po odluci žirija.

Beograd, 25. oktobar 2017 – Konferencija programa „Zdravo Rastimo“ okupila je u Skupštini grada Beograda 80 nastavnika i profesora fizičkog vaspitanja iz 83 škole širom Srbije, koji su prisustvovali obuci o sprovođenju ovog programa edukacije, u okviru kog će ove godine 6.300 đaka sedmog razreda učiti o pravilnoj ishrani i važnosti fizičke aktivnosti. Nastavnici će biti nosioci projekta sedmu godinu zaredom, s ciljem da doprinesu odgajanju zdravijih generacija zajedno sa njegovim organizatorima, kompanijom Nestlé i Savezom za školski sport Srbije.

                                                        Učesnici su bili u prilici da čuju i praktičan primer dobre prakse iz prethodne sezone, od profesorke Melitte Ostojić, kordinatorke projekta u OŠ „Đuro Salaj“ iz Subotice, koja je iz prve ruke prenela iskustva rada na projektu u školskoj 2016/2017. godini.

Maleni Dario u ulozi superheroja u epizodi…

„ U tuđim cipelama“

              Žuljaju li vas cipele, dragi učenici?

              Nije to ništa! Obujte malo naše, pa da vidite kad vam počnu iskakati ne samo žuljevi, nego i svakakve druge „nožne“ napasti, poput kurjih očiju, uraslih nokata, ili, daleko bilo, neke gljivične infekcije.

              Sve ovo je, naravno, metafora kojom želimo da  opišemo posao profesora, a neki su imali prilike da se i sami uvere da je zvanje nastavnika danas jedan „lak posao“. (Navodnici su zbog ironije. Da ne bude zabune!) Bojimo se da bismo, ako se ovakve akcije nastave, u budućnosti mogli postati deficitarno zanimanje, jer će oni koji su se oprobali, preneti utiske onima koji nisu, a tada će i jedni i drugi pobeći glavom bez obzira od prosvete.

            Dobro, dobro… Nije sve baš tako crno! Koliko je težak, toliko je i lep posao, a kad, kao nastavnik, uvidiš da si pomogao detetu u sazrevanju i formiranju njegove ličnosti, tvom zadovoljstvu nema kraja… Tada još samo može njegovo znanje da ti dođe kao nagrada… Ovo nije ironija, ali ja  osećam da tonem sve dublje!!! Zato ću stati sa opisom lepota tog zanimanja… Pustiću da zamislite nekog učenika u našim cipelama…

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                        Neka to bude, na primer,  Dario Sabo u ulozi nastavnice srpskog jezika. Pardon, nastavnika! Lekcija laka da lakša biti ne može. „Kratke narodne prozne umotvorine“. Da, dragi Dario, izvoli sada redom svima objasni da nisu grozne nego prozne. Pa i tada će biti onih koji nisu dobro zapisali, jer ne možeš ih opasuljiti kad su njima stvarno više grozne, nego prozne.

                 Krenuo je Dario pun volje i entuzijazma, kao svaki početnik. Veselo je trčkarao od jednog do drugog učenika, pregledajući da li je sve dobro zapisano u sveskama. Elan je počeo da opada kada je petog puta peti put petom učeniku ponovio o čemu treba da piše , a tada više ni sam nije bio siguran. O održavanju reda i radne admosfere da i ne govorimo… Pažljivo oko moglo je zapaziti graške znoja koje su se pojavile na čelu ovog malog heroja. U jednom momentu je, možda, i uzdahnuo, ali to ne možemo sa sigurnošću tvrditi, jer beše velika galama.

                   Maleni Dario se sve češće saplitao , noge ga nekako nisu slušale. Njegov hod bivao je sve čudniji kako je čas odmicao. Pogledao je prema stopalima. Tada je shvatio šta mu se desilo. Obuo je cipele koje su mu velike. Jednog dana, junače, te cipele će ti biti taman. Jednog dana…

             Čas je polako prerastao u anarhiju, koja se mešala sa anarhijom u učionici pored, gde se odigravao isti scenario samo  na engleskom jeziku. Našeg malog junaka je „ljuto zabolela glava“, počeo je da viče, možda bi pala i neka jedinica, da nismo čuli nešto što nam je svima donelo olakšanje! Zvono!

              Dariju laknu. Nastade tišina u učionici, prvi put na ovom času. I to, o, ironije, na odmoru!

       Ostalo je još samo da fotografišemo našeg superheroja sa „knjigom starostavnom“ – dnevnikom.

             …Te večeri Dario Sabo sanjao je prelep san. Kada se probudio, nije se mogao setiti ničeg, ali ga je sve vreme obuzimala neka milina. Sledeće noći pokušao je da prizove iste snove. Nije mu pošlo za rukom.

     Tada je odlučio… Kad poraste, biće nastavnik!

      Malo će morati da sačeka, ali znao je da će mu se tada onaj san vratiti i da će mu cipele, koje su mu sada velike, stajati kao salivene!

      Samo napred, mali trudbeniče! Ako uspeš i postaneš nastavnik, opet ćeš sanjati čarobne snove!

GALERIJA FOTOGRAFIJA

SLAĐANA MAČKOVIĆ

Priča o jednoj Slađani

     Ovo je jedna obična priča o devojčici sa sasvim običnim repićem, koja je svoje dane provodila u maloj običnoj školi „Đuro Salaj“ (obično zvanoj samo „Đuro“). Naizgled dosadna priča, zar ne?

    Možda bi i bila, da ta devojčica nije Slađana Mačković! Ništa nije obično kada se radi o tinejdžerima, posebno osmacima, a naročito osmakinjama. Ova je, naime, posebnija od svih! Pamte hodnici mnoge dečije glasove. Čuvaju uspomene na razne korake koji su odzvanjali i unosili život u stare zidove zgrade. Ali njen meki i nenametljivi hod bio je glasniji od drugih. Slađana je hodala hrabro i samouvereno, ka ciljevima. Slađana nije imala prepreke koje nije mogla savladati. Tvrdoglavo i uporno padala su utvrđenja i zamkovi srpskog jezika i književnosti, čudovišta prirode iz biologije, hemijski elementi hemije, kao i razni drugi „elementi“ i „nemani“ svakodnevnog života sa kojima se svaki tinejdžer bori. Ona je prelazila preko svega lagano, kao da to nije ništa. Neko nepoznat bi se prevario i prevideo tu njenu snagu kojom ona može da osvoji svet.

     Ali mi znamo! I mi želimo da i drugi znaju! Slađana Mačković nije sasvim obična devojčica sa običnim repićem – ona je Učenik generacije Osnovne škole „Đuro Salaj“!

     Kažu ljudi da današnja deca nisu kao nekada. Da su lenja, da ne znaju šta će sa sobom, sa svojim životom. Slađana zna. I oduvek je znala.

     Ona će postati Neko, jer ona je posebna

Dodela nagrada u Somboru

Na likovnom konkursu – Bori se za obrazovanje. Vreme je. – Stojiljković Andrej učenik 3.c razreda je osvojio 1. mesto.
Pohvaljeni učenici su: Žužana Goli, Viktorija Blesić. Erik Hajdu i Kabljev Sonja.

Čestitamo!

Stojiljkovic Andrej első helyezést ért el Kűzdj az oktatásért, itt van az ideje!- elnevezésű rajzpályázaton Zomborban. Dícséretben részesültek még Góli Zsuzsanna, Bleszity Viktória, Hajdú Erik és Kabljev Szonya. Gratulálunk!

„Ponovo radi bioskop!“

„Ponovo radi bioskop!“

“Grlom u jagode“

XI epizoda

           Već godinama filmadžije se žale na to da su bioskopske sale prazne i da ne mogu da privole ljude da ponovo dođu u bioskop. Retko  pomažu i nanovije 3D ili 4D tehnologije, a često se ni velike holivudske „face“ ne mogu pohvaliti posećenošću svojih projekcija. Možda su još Stalone i Brus Vilis „u sedlu“, ali pametni ljudi, kao što je Švarceneger, odavno su promenili zanimanje.

         Pa šta se onda desilo tog 4. juna 2017. godine u bioskopskoj sali na Otvorenom univerzitetu?! Ni nesnosna vrućina, ni to što je nedelja, ni činjenica da je istog dana bilo krizmanje, nisu sprečili ljude da pohrle na našu projekciju. Slučajni prolaznici mislili su da se Kanski festival preselio u naš grad. Crveni tepih video je tog dana mnogo svečanih toaleta. Sa svih strana škljocali su foto-aparati. U sali nije bilo dovoljno mesta za sedenje, pa su posetioci morali stajati sa strane i iza poslednjih sedišta. „Kokičari“ i prodavci semenki zadovoljno su trljali ruke. „Ponovo radi bioskop“, neko reče. Uz veliki aplauz uđoše u salu glavni glumci – osmaci.

     Nastade mrak. Film poče.

     Svi se sećamo serije „Grlom u jagode“,  koja je snimljena sedamdesetih godina prošlog veka. Ona sa nostalgijom i setom za nekim lepšim, prošlim vremenima, prati život Baneta Bumbara od polaska u srednju školu do završetka fakulteta. Serija ima deset epizoda i obuhvata period od 1960. do 1969. godine. Dužni smo da pomenemo imena Srđana Karanovića i Rajka Grlića koji su potpisali scenario i režiju, a muziku, koja je obeležila seriju,  komponovao je Zoran Simjanović.

       Ova serija je nama iz „Đure“ poslužila kao inspiracija i odlučili smo da snimimo jedanaestu epizodu. Ona prati život naših osmaka od dana polaska u osnovnu školu do  završetka, mature. Svaka godina u njihovom školovanju predstavlja jednu celinu i krije mnoge nestašluke, druženja, svađe… U filmu su prikazani: njihov polazak u prvi razred, opraštanje od dragih učiteljica, dolazak u „Veliku školu“, upoznavanje sa odeljenskim starešinama, uspesi na takmičenjima…svi važni momenti koji su bili  sastavni deo njihovog školovanja.

       Film je bio veoma zahtevan kada je montaža u pitanju. Imali smo sreću, pa smo naleteli na pravog profesionalca (ne možemo baš reći da je i profesionalac imao sreće). Zato posebnu zahvalnost dugujemo upravo njoj – Vesni Tertei Rudinski koja je sate i sate provela u montaži i bez koje ništa ne bi bilo isto. Kada je o montaži reč, moramo pomenuti i kolegu Dragana Stankovića koji je isto toliko vremena proveo montirajući rezervnu varijantu, poznatiju ka „Plan ce“, u slučaju da planovi „A“ i „Be“ ne „upale“. Veroučitelj Lazar je lepo primetio da smo mi, bojeći se eventualnih poteškoća, napravili celu „abecedu planova“! Ali to smo mi iz „Đure“. Ništa nas ne sme iznenaditi!

       Zahvalni smo i nastavnicima i roditeljima koji su se usudili da  svoje fotografije daju Mirjani Škobo i još joj dali i odrešene ruke da sa njima radi šta joj je volja (pravi natapirane frizure, oblači štucne i trikoe, lepi naramenice…). Još mnogo njih bi trebalo pomenuti, jer su na svoj način dali doprinos našem filmu: veroučitelja Lazara, koji je, iako sad već glumačka legenda, pristao na ulogu naratora; Kristijana Engija, Melitu Ostojić, Snežanu Jelić i mnoge, mnoge druge.

         Nakon projekcija sledi ono od čega se svima nama u filmskoj industriji tresu noge – kritika! Od nje zavisi da li će film živeti, ili će brzo pasti u zaborav. Mi je nismo dugo čekali. Prve kritike pojavile su se još iste večeri na Fejsbuku. Odahnuli smo. Bile su izuzetno pozitivne. Sudeći po njima, jedanaesta epizoda serije „Grlom u jagode“ gledaće se barem toliko dugo koliko stariji original.

         A sad, oprostite…zove Kventin Tarantino… Treba mu nekoliko saveta!

Likovna nagrada

Učenik 3 c razreda Aleks Senci osvojio je ngradu na likovnom konkursu.

Nagradu je dodelio Pokrajinski zavod za zaštitu prirode – Novi Sad,  na likovnom konkursu  „Pipi duga čarapa“.

Čestitamo Aleksu i nastavnici Hedvigi!

Učenici naše škole na republičkom takmičenju iz engleskog jezika!

Slomljena ruka, „Mekdonalds“ restoran

i još ponešto

        Sve se u životu dešava sa nekim razlogom. U svemu treba pronaći  dobru stranu i okolnosti koje nam ne idu na ruku, lako možemo okrenuti u svoju korist. Znam, znam… Sad već više zvučimo kao neki motivacioni govornici nego kao obrazovna ustanova, ali najpre saslušajte, pa onda sudite…

Sva uža i šira javnost upućena u kulturni i društveni život naše škole, upoznata je i sa činjenicom da je profesorka engleskog jezika  Mirjana Škobo zimus slomila ruku. Pisali smo o tome još povodom priprema za školsku slavu. Dobro… slomljena ruka može biti bolna, neprijatna, neestetska, ali kako od nje možemo izvući korist?!

Lako, i nismo mi jedini. Istorija je puna takvih primera. Da Napoleon nije krenuo na Moskvu, ne bismo danas mogli uživati u „Ratu i miru“. Da Fleming stariji nije spasio iz močvare dete po imenu Vinston Čerčil, Fleming mlađi ne bi otkrio penicilin. Da Mirjana Škobo nije slomila ruku, ne bi bila na bolovanju, morala bi da drži redovnu nastavu i ne bi imala vremena da po ceo dan sedi u zbornici i održi pet puta više časova dodatne nastave nego što je planirano. „Samo pet puta?!“, kažete. U pravu ste. Pedeset i pet puta.

Bilo je to društvo malo, ali odabrano. Bojan Popović, Marko Kopilović, Katarina Živanović i Boris Šarčević. EKIPA! Dane i dane proveli su oni bistreći nepravilne glagole, članove i još štošta. Tako se „malo“ radilo, da je Boris sa dodatne nastave počeo da beži na redovnu! Ubrzo potom, i Kaća je, zadovoljivši se diplomom sa opštinskog takmičenja, počela da beži u muzičku školu. A Bojan i Marko su dobili svoje mesto u zbornici i malo je falilo da dobiju i svoj ormarić. Nećemo pominjati suze i znoj koje su prolili nad testovima na kojima su ranije generacije padale, umetanje britanskog “u“ u fine američke reči, borbu sa perfektom i udvajanjem glasova, analiziranjem pravila i izuzetaka. Nećemo brojati igle za pletenje koje je profesorka slomila češući svoju bolnu ruku… Nećemo pominjati… jer se (posle svih peripetija i zapleta sa opštinskog i okružnog  takmičenja) trud isplatio. Uporni i posvećeni, plasirali su se na republičko takmičenje. Šampanjac (naravno onaj za decu) mogao je biti otvoren.

Posle je sve išlo baš onako kako treba. Tog sunčanog majskog dana, 14.5.2017., zaputili su se naši „Englezi“ u prestonicu. Pre toga, svratili su u „Mekdonalds“ restoran da se dobro potkrepe kako im ne bi ponestalo energije. Tako osnaženi odoše na takmičenje, koje se održavalo u prostorijama Singidunum univerziteta u Kumodraškoj ulici. Konkurencija je bila oštra, a borba bespoštedna. Naši učenici borili su se junački i ostavili su srce na terenu, pardon testu.  Možemo reći da su nas ispunili osećanjem ponosa.  Možemo i dokazati da su peach 2 i lemon 18, imali odlične rezultate i time dokazali da su se s pravom našli među najboljima u državi. Beskrajno smo im zahvalni što su našu školu tako dostojno predstavljali na ovom visokom rangu takmičenja.

Thank you, guys! We wish you all the best in high school!

U subotu 10. juna 2017. godine, na odanije Pedesetnice, učenici verske nastave – pravoslavni katihizis i katolički vjeronauk, kao i učenici koji pohađaju građansko vaspitanje, iz subotičkih osnovnih škola: Miloš Crnjanski, Đuro Salaj, Jovan Mikić, Sonja Marinković i Sečenji Ištvan, zajedno sa svojim veroučiteljima posetili su kapelu Uspanja Presvete Bogorodice na Vodici kod Subotice. Nakon poklonjenja ovoj svetinji i Svete liturgije, održan je turnir u fudbalu, u kome su učestvovali i veroučitelji. Ovaj kratki izlet završili smo prigodnom užinom, koju smo za ovu priliku spremili, a koja je dobrodošla nakon iscrpljujuće utakmice.                                                                                                                                                                                                                                                                             veroučitelj Lazar Đačić

Uz pesmu „Neki novi klinci“ i poneku suzu odoše nam osmaci…

„Neka se više nikada ne vrate…“

“Pozivamo Suđaje  da pristupe!

 Pozivamo Suđaje da pristupe!

   Pozivamo Suđaje da pristupe!”

Ako verujemo da zečja šapa pomaže u borbi protiv uroka i donosi sreću onome koji je nosi, onda su svi, koji su se tog dana uputili u „Đuru“, morali sa sobom poneti jednu. Nadamo se da ste vodili računa o tome da to bude zadnja šapa, jer ove koje se prodaju uglavnom su prednje, ali one nisu toliko delotvorne. Upozoravamo, mada sad je već kasno, da se nosi u desnoj ruci, a posebno veliku moć  ima ako je zec ubijen  u noći punog meseca.

           E, sad se vi pitate čemu sve to. Kakve šape?! Bakrači?! Ali nama se sledila krv u žilama!

          Informacije koje slede sasvim su uobičajene. Mnoštvo finog sveta okupilo se tog 30. maja ( hvala nebesima, te ne beše neki petak 13.) u školi . Razlog opštepoznat – premijera  „Romea i Julije“. Dobro, ni tu nam još nikakve zaštite od uroka ne trebaju. Nije nam prvi put da to prikazujemo. Čak bismo mogli reći da je to nekakva tradicija kod nas.

            Počelo je mirno. Nastavnica engleskog  je pozdravila goste i poželela im dobar provod. Odmah nakon toga devijacije su počele.

         Čim se Šekspir Kujundžić obratio publici na svom čistom britanskom engleskom, nismo mogli a da ne primetimo… Nešto se desilo sa Šekspirom. Često se smejulji,  a na kraju svog obraćanja lepo se čovek na srpskom zahvalio. Nismo ni znali da je Šekspir govorio naš jezik. Naratoru Jankulu je maska mnogo smetala, te on nije imao druge nego ju je u sred svog izlaganja skinuo. Pa, dobro, ni to još nije bio razlog za brigu. Romeo, Julija, dadilja, Paris, monah Lavrentije Prvi Popović koji  je smutio one svoje napitke… nisu imali odstupanja od propisanog, te  mi  zaboravismo na brige!

Ali kad je Marko  izašao na scenu, i kad je taj mirni  dečak počeo da viče, da se svađa, maše rukama i gestikulira, mi smo znali da tu nisu čista posla. Nečiji duh zaposeo nam je dete. To nije Marko kakvog mi poznajemo! Uskoro će nam se razjasniti ko je bacio čini. Publika je pratila glumce koji su se misteriozno pojavljivali čas na jednom, čas na drugom kraju učionice.  A onda je jedan  policajac  progovorio na nekom jeziku. Do dana današnjeg nismo utvrdili koji jezik je u pitanju. I engleskoj verziji beše kraj. „Englezi“su  mogli  da odahnu. Okitili su se lovorovim vencem . Pobraše sve dobre kritike. Publika ih je ispratila sa ovacijama.

Bilo je vreme da se preselimo na drugu scenu.

Uz zvuke mećave, hor ih je pozvao. U publici je počelo meškoljenje. Svi su stegnuli svoje zečje šape koje su krišom doneli. Veroučitelji u prvom redu, prekrstiše se. Uz plač novorođenčeta i jezivi smeh uđoše one – Suđaje!

        Suđaje su natprirodna ženska bića iz slovenske mitologije.  Određuju sudbinu novorođenog deteta za ceo život. Kada ih videsmo, mi se pomerismo s mesta. Neki tiho izgovoriše molitvu. One dođoše, doneše svoje metle, kristalne kugle , treća Suđaja je pasulj zaboravila, ali i bez njega,  beše ih strašno videti, a kamoli čuti!

           Ahahahahaha… Uz jezivi smeh, one proročanskim glasom nagovestiše šta će se dešavati! Neko kucnu tri puta u drvo. Pu,pu,pu…odoše i nama laknu… Ali ne zadugo.

        U drami se sve desilo upravo onako kako su nagovestile. Sve je manje-više išlo prema planu. Bilo je sitnih ometanja koja je samo oštro oko moglo primetiti. Kašnjenje grofice Kapulet na bal, prsten koji je misterioznio nestao, Šekspir koji nije nosio kobno pismo u rukama, jer se koverta ko zna gde izgubila, grofica Kapulet je u previsokim štiklama zamalo pala, Paris  je ostao da leži kada su svi mrtvi već odavno odšepali… Smisleno objašnjenje za to nikada nismo dobili. Zato nam je najprihvatljivije ono : „Oliver!“

     Sve su to sitna ometanja koja su Suđaje unapred isplanirale. Naročito je upadao u oči pravoslavno – katolički obred monaha Lavrentija Drugog Purčara, naslednika Lavrentija Popovića Prvog. On je toliko ušao u ulogu da se krstio i kad to nije bilo po scenariju. I uopšte njegovo ponašanje na sceni je bilo toliko opušteno da je siroti pop u jednom trenutku počeo i da posprema. Ne voli čovek nered!

        A onda smo ponovo začuli mećavu. Znali smo koga najavljuje. Naježismo se. U publici nastade muk. Uđoše opet one! Veštice! Pardon, Suđaje! Dođoše da vide da li se unapred propisana sudbina ostvarila. Protrljasmo svoje zečje šape. Nasmejaše se zlobno nesrećnoj ljubavi dvoje mladih! Nasmejaše se. Zla kob ih je stigla. Sudbini niko nije pobegao. Njenoj volji pokoravao se svojevremeno i Zevs na Olimpu,  a gde neće dvoje sluđenih tinejdžera iz Verone!

           Dođoše, videše, odoše.

Neko u publici reče:

„O, Bože, daj mi da zaspim, da spim,

Da Suđaje zle ja ne snim!“

„Neka se više nikada ne vrate!

Neka se više nikada ne vrate!

   Neka se više nikada ne vrate!“

GALERIJA FOTOGRAFIJA