Уз песму „Неки нови клинци“ и понеку сузу одоше нам осмаци…
„Нека се више никада не врате…“
“Позивамо Суђаје да приступе!
Позивамо Суђаје да приступе!
Позивамо Суђаје да приступе!”
Ако верујемо да зечја шапа помаже у борби против урока и доноси срећу ономе који је носи, онда су сви, који су се тог дана упутили у „Ђуру“, морали са собом понети једну. Надамо се да сте водили рачуна о томе да то буде задња шапа, јер ове које се продају углавном су предње, али оне нису толико делотворне. Упозоравамо, мада сад је већ касно, да се носи у десној руци, а посебно велику моћ има ако је зец убијен у ноћи пуног месеца.
Е, сад се ви питате чему све то. Какве шапе?! Бакрачи?! Али нама се следила крв у жилама!
Информације које следе сасвим су уобичајене. Мноштво финог света окупило се тог 30. маја ( хвала небесима, те не беше неки петак 13.) у школи . Разлог општепознат – премијера „Ромеа и Јулије“. Добро, ни ту нам још никакве заштите од урока не требају. Није нам први пут да то приказујемо. Чак бисмо могли рећи да је то некаква традиција код нас.
Почело је мирно. Наставница енглеског је поздравила госте и пожелела им добар провод. Одмах након тога девијације су почеле.
Чим се Шекспир Кујунџић обратио публици на свом чистом британском енглеском, нисмо могли а да не приметимо… Нешто се десило са Шекспиром. Често се смејуљи, а на крају свог обраћања лепо се човек на српском захвалио. Нисмо ни знали да је Шекспир говорио наш језик. Наратору Јанкулу је маска много сметала, те он није имао друге него ју је у сред свог излагања скинуо. Па, добро, ни то још није био разлог за бригу. Ромео, Јулија, дадиља, Парис, монах Лаврентије Први Поповић који је смутио оне своје напитке… нису имали одступања од прописаног, те ми заборависмо на бриге!
Али кад је Марко изашао на сцену, и кад је тај мирни дечак почео да виче, да се свађа, маше рукама и гестикулира, ми смо знали да ту нису чиста посла. Нечији дух запосео нам је дете. То није Марко каквог ми познајемо! Ускоро ће нам се разјаснити ко је бацио чини. Публика је пратила глумце који су се мистериозно појављивали час на једном, час на другом крају учионице. А онда је један полицајац проговорио на неком језику. До дана данашњег нисмо утврдили који језик је у питању. И енглеској верзији беше крај. „Енглези“су могли да одахну. Окитили су се ловоровим венцем . Побраше све добре критике. Публика их је испратила са овацијама.
Било је време да се преселимо на другу сцену.
Уз звуке мећаве, хор их је позвао. У публици је почело мешкољење. Сви су стегнули своје зечје шапе које су кришом донели. Вероучитељи у првом реду, прекрстише се. Уз плач новорођенчета и језиви смех уђоше оне – Суђаје!
Суђаје су натприродна женска бића из словенске митологије. Одређују судбину новорођеног детета за цео живот. Када их видесмо, ми се померисмо с места. Неки тихо изговорише молитву. Оне дођоше, донеше своје метле, кристалне кугле , трећа Суђаја је пасуљ заборавила, али и без њега, беше их страшно видети, а камоли чути!
Ахахахахаха… Уз језиви смех, оне пророчанским гласом наговестише шта ће се дешавати! Неко куцну три пута у дрво. Пу,пу,пу…одоше и нама лакну… Али не задуго.
У драми се све десило управо онако како су наговестиле. Све је мање-више ишло према плану. Било је ситних ометања која је само оштро око могло приметити. Кашњење грофице Капулет на бал, прстен који је мистериознио нестао, Шекспир који није носио кобно писмо у рукама, јер се коверта ко зна где изгубила, грофица Капулет је у превисоким штиклама замало пала, Парис је остао да лежи када су сви мртви већ одавно одшепали… Смислено објашњење за то никада нисмо добили. Зато нам је најприхватљивије оно : „Оливер!“
Све су то ситна ометања која су Суђаје унапред испланирале. Нарочито је упадао у очи православно – католички обред монаха Лаврентија Другог Пурчара, наследника Лаврентија Поповића Првог. Он је толико ушао у улогу да се крстио и кад то није било по сценарију. И уопште његово понашање на сцени је било толико опуштено да је сироти поп у једном тренутку почео и да поспрема. Не воли човек неред!
А онда смо поново зачули мећаву. Знали смо кога најављује. Најежисмо се. У публици настаде мук. Уђоше опет оне! Вештице! Пардон, Суђаје! Дођоше да виде да ли се унапред прописана судбина остварила. Протрљасмо своје зечје шапе. Насмејаше се злобно несрећној љубави двоје младих! Насмејаше се. Зла коб их је стигла. Судбини нико није побегао. Њеној вољи покоравао се својевремено и Зевс на Олимпу, а где неће двоје слуђених тинејџера из Вероне!
Дођоше, видеше, одоше.
Неко у публици рече:
„О, Боже, дај ми да заспим, да спим,
Да Суђаје зле ја не сним!“
„Нека се више никада не врате!
Нека се више никада не врате!
Нека се више никада не врате!“