Премијера репризе
Боже мили, чуда великога!
Јали грми, јал’ се земља тресе,
Ја се бију у „Салају“ виле?
Нити грми, нит’ се земља тресе,
Нит’ се бију у „Салају“ виле,
Већ то грме ученици млади,
Славу школску они сад спремају.
Помаже им директорка наша.
Она купи колач славски један,
Она зове кума Милимира,
И још зове црквенога лица,
Часног оца Драгана Стокина
Да он обред у школи изврши!
Свијета се окупило много,
Сви кићени лијепи гости дошли
Да са нама прославу направе
И да нашу приредбу гледају!
Бјеше ту Вук, гуслар првак мали.
Затим Саша из разреда другог,
Од чувеног рода Ковачева!
Четвртаке предводи Славољуб,
А они га песмом лепо прате.
Ту бејаше и Евелин драга,
Што Јулијом прозваше је Вања,
Она своју виолину свира!
Хор наш славни мешовити пева,
Предводи га Хајналка Јелена,
Припомажу наставници добри
И педагог – б’јело грло славно!
А путник је од Пурчара Давор,
пут путује у свом времеплову,
пут путује кроз простор и време!
Он за тили часак један дође,
До жупана Стефана Немање,
До Ђачића Лазар момка младог
Који важну улогу имаше,
Да преправи сценарија грешке,
Сценарија грешке и омашке
И да свој текст неки нама каже.
Њега прати вијерна љубовца
Вјерна љуба Мими Иванковић ,
Жена славног Стефана Немање!
Краљица је то достојна једна,
Њу све понос и отменост красе.
На сцени је и син њихов драги,
Сава, Растко, Борис Шарчевићу,
Он им љуту бригу тешку зада.
Два монаха светогорска ту су:
Једно бјеше Поповићу Бојан,
А друго је Дејан Бошковићу,
Још и вила Вања болешљива,
Која пева грла болеснога,
Помажу јој у ношњама друге.
Једна друга- Каћа Живановић
Друга бјеше Татјана од Криса,
Тијаном је Славица крстише,
Треће бјеше Ања од Дражића,
А четврто Бакића Милица.
И петаци наши добри ту су.
Лијеп скеч један приказаху они.
Два имаху име краља једног
Славног краља црногорског Ниџе,
А треће је Душан Вукичевић.
Представници народа угарског
Пошту чине нашем светитељу.
Они песмом помажу весељу,
Радују се принчевом рођењу
И причају приче легендарне.
Омладина с путником направи
Селфи један на сцени модеран.
На селфију Кујунџија Зоран,
И Јелена од Рудића млада
И најмлађи Едине Арифи!
А Марсовци када су изашли,
Два Марсовца у скафандерима,
Једно бјеше Давид Шимоковић,
А друго је Борис Радаковић
Публици су очи засјенили
Од господског лица и одијела.
Правница је наша још довела
Фолклор лепи од „Младости“ КУД –а,
Лепотом је сцену зачинио,
А висином све нас надвисио,
Они лијепа кола одиграше!
Анђели су ту бијели били,
Обучени у чаршафе чисте,
Са свећама у рукама ходе.
Када ова приредба се сврши,
Тад профани наставише славље.
Трајало је до дуго у ноћи,
Још се приче о томе причају!