Опростите ауторки овог текста, била је под утицајем „Игре престола“ и „Харија Потера“
Вања Томовић
Шта се догодило на Путу за Бај
Било је то у Основном царству знања „Ђуро Салај“, у време владавине Великог Магистра Мимице Андрић I. У том царству, у љубави и слози, живела су два народа: Мали Салајчићи, жељни светлих зрака Сунца Знања и Велики Салајчићи – Магистри. За мир између ова два народа била је задужена педагогус(киња) Рада Челебић. О поштовању закона у Царству, бринула се Дијана Јурис Сарић.
Једне зимске вечери заседало је Веће Магистара и правило план о прослави Царске славе. Одлучили су да раде представу по сцанарију „Свети Сава у потрази за Неуништивим бедемом“, за чије су се слаткоречје, али и живост радње, као и мотивацију ликова побринуле Славица Светлопалић Кузман и Вања Ципелокрадић Томовић. Све то пратиће филмићи и презентације (карактеристичне за средњи век) које ће осмислити и монтирати(и све друго потребито учинити) Мирјана Тастатурић Шкобо.
Једна од одлука овог Већа односила се на решавање стамбеног питања великог жупана Стефана Јована Мајсторовића Немање и његове жене Пресветле краљице Мирјане – Ане Иванковић.
Њих двоје треба коначно да добију свој дом, ваљда су дуго били подстанари, време је да се скуће, а и трећи син је на путу. Велика Магистарка рече: „У реду, Царство ће сносити трошкове, подигните дворац на Путу за Бај!“ За главног неимара проглашена је Јела Раде Вукчевић, већ доказана у сличним подухватима. Одмах је направила скице и планове, те је следећег дана на стотине малих клесара, дрводеља, дунђера, молера… донело своје тестере, секире, стеге… и пријавило се у надницу. Под будним оком неимарке, замак никну док си рекао: „Престолонаследниковица!“
Могло се прећи на унутрашње уређење. Веће магистара се сложило да у помоћ притекне Мелита Зумбић Остојић, чланица Великог реда Креативне радионице. И одмах смо имали не само камин, већ и тродимензионалну ватру. Задивљено је Веће Магистара огрејало руке на истој. Онда су сви (и Мали и Велики Салајчићи) били задужени за покућство. Беше то велики кулук наметнут на рају. Бачвари и качари донеше бурад, бачве, каце и качице пуне вина и ракије. Ћилимарке су тресле своје ћилиме. Створиле су се ту преслице за вуну, наћве за хлеб, путир, воће из егзотичних вртића (пластично, али, свеједно укусно)… На камину свећњак и икона…
И то беше покућство у двору. За хигијену на двору бринуће слушкиње Татјана, Нина и Тијана, а за добро расположење – дворске даме Ања и Ана.
Ковачи су неуморно својим чекићима, наковњима, турпијама, секачима… ковали пластичне мачеве, сабље, штитове, оклопе, дуге бодеже (махом преузете од малолетног Илије). Ковали их за пратњу жупана – за Ерика, Мајкића и Марка. Ох, како су то опасни момци, мрких погледа и брзи на сабљи! Страх те ухвати кад их погледаш!
Вредне Салајчиће чекало је још много посла. Сада главну улогу понесе Дијана Јурис Сарић, која је морала мало своје правничке послове да занемари зарад општег добра. Она постаде главни терзија, надређена бројним кројачима, абаџијама, бојаџијама, опанчарима, ћурчијама… Међу њима брзином и трудом истакну се Наташа Калиграфић Чабрић. Веће Магистара задовољно је трљало руке. Не беше више ниједан глумац необучен, да не кажем го.
За музику ће се побринути, одлучи Веће, Јелена од Хајнала, а за технику, фењере, електрику (јер електрика у средњем веку беше сасвим уобичајена појава) и за штошта друго – Драган Лепобркић Станковић.
Остала је још веома важна одлука – коме ће припасти улога наратора. Нису Велики Салајчићи дуго већали. Јер, гласом, изражајношћу и јасноћом свог говора истакоше се баш њих две – Љубица Лепогрлић Шушић и Дијана Јурис Сарић.
За главну улогу једногласно би изабран Владо Вујковић Буквин, а у програм се укључише и бројни Мали Салајчићи, у улогама анђела (Жељана, Сара, Ана, Изабела, Милана, Ружица, Драгана), фурија (Адам, Анђела, Ричард, Нађа, Дорис, Милана), дрвећа (Сергеј, Ахмет, Миљан) , браће Немањића млађих (Матеја, Никола, Ацо), браће Немањића старијих (Давид и Давид), ловца (Данијел), голубице (Викторија), кувара (Лука), старца (Борис)…
Веће Магистара могло је да одахне…
„И што рече Веће Магистара
На састанку код „Салаја Ђуре“,
Штогођ рекли код Бога се стекло!“
И би представа. Најбоља коју Царство памти. О њој ће се још дуго причати у далеким царствима позоришним!
